Човек који је знао једну причу

КЊИГА ЖИВОТА
Био једном један човек који је читао књигу... Скоро свака прича може да почне са било једном... и ова прича може тако да почне.
И било је то пре више од двадесет година, када је Бранков стриц изашао из затвора, где је одлежао казну од три године због проневереног новца фирме у којој је био запослен. Породица га је некако прихватила, стриц се повукао у себе и у своју собу, више због породице која ипак није крила да је и посрамљена што је један њихов члан управо изашао из затвора. Бранков стриц је ретко кад излазио из породичне куће, и тако је свима одговарало. Кућа је била велика, породична, са двориштем, и у приземљу су живели мој пријатељ Бранко са родитељима и сестром. На спрату су живели Бранкови стрина и стриц, и њихова ћерка. Између та два стана, једног у приземљу и другог на спрату, није било разлике, сви су равноправно и прилично сложно користили целу кућу. Није било одвојених или посебних врата и пролаза, све је било заједничко. Бранко и ја смо у то време скоро сваки дан проводили заједно. Пола године након што му је стриц изашао из затвора, мој пријатељ Бранко се појавио са девојком, својом будућом супругом. Девојка је била из Данске, звала се Елизабет, упознали су се током једног лета у Грчкој. Породица није могла да се споразумева са Елизабет, говорила је енглески и Бранко је све преводио члановима породице. И једнога дана, срели су се у дворишту породичне куће Елизабет и Бранков стриц. Срели су се, упознали и започели разговор. Седели су у дворишту за малим столом и причали дуго. То је приметила Бранкова мајка, видела их је кроз кухињски прозор и одмах је позвала Бранка. Са Елизабет сигурно нешто није било у реду чим може да се споразумева са стрицем. Бранко је изашао у двориште, стриц му се извинио на енглеском, замолио га је да му дозволи само још нешто да пита девојку и да још мало разговарају. Стриц је одлично говорио енглески, како ми је Бранко касније рекао. Пре одласка у затвор, стриц није говорио енглески, знао је пар речи, и није му никада био потребан. Породица је тек била збуњена. Стриц је онда открио своју тајну, у затвору је за три године прочитао све речнике енглеског које је могао да набави и добијао је и књиге и тако је научио енглески. Превео је у затвору, за себе, и једну књигу са енглеског на српски. Превео је "Доживљаји Тома Сојера" Марка Твена. Када се вратио кући, након изласка из затвора, наставио је да седи у соби и да чита књиге, и на српском и на енглеском. Породица је испитала Бранкову стрину, и она је напокон признала: "Било ми је тада незгодно да вам још и то кажем, ионако смо сви бринули за њега, али тражио је да му доносим само енглеске речнике и књиге на енглеском." Када се Бранко женио, венчање је било у Копенхагену, и позвао је и стрица. Стриц је био на челу породице, сви су ишли за њим. Једини је могао да комуницира са члановима Елизабетине породице, као и са њеним пријатељима. И једини је могао да се шета Копенхагеном и да наручује у ресторану и да прича са људима. И сви су ишли за њим. Цела породица. Бранков стриц није испуштао књигу из руке док је одслуживао своју казну у затвору. И касније, у својој соби, радио је то исто. Од Бранка сам често позајмљивао књиге, и то су биле књиге његовог стрица. Свака књига коју сам позајмио била је по ободима страница, као и на свим празним површинама, исписана ситним рукописом, и ту је његов стриц уписивао реченице које су му пролазиле кроз главу док је читао одређену књигу, и преписивао је неке реченице из саме књиге. Имао је чудесно ситан и читак рукопис, врло прецизан. У једној књизи се увек налазила и та друга, његова књига. И добро памтим да су прве књиге које сам прочитао биле такве, Ван Гогова "Писма брату", Камијев "Странац", "Записи из мртвог дома" од Достојевског, у свакој од тих књига налазила се и књига Бранковог стрица. Било ми је узбудљиво све то, и почео сам то исто да радим и ја. И после, почео и сам да пишем. И то је био тај човек који је читао књигу.

И била једном једна прича, и то је била ова прича коју сам знао. Могао сам једино да је препричавам али нисам. Много година касније, пружила ми се прилика да је напишем. Зато је и пишем. Нисам је раније дирао, све док ми није постављено питање зашто пишем и читам. Питао ме је то Бранков десетогодишњи син Данијел кад смо се упознали, када су Елизабет и Бранко током лета дошли у Београд. Могао сам да му кажем једино да је то ствар која је добра за мене и да се ја осећам добро док то радим. Ништа друго нисам могао да му кажем. Он ми је одговорио како и његов отац чита књиге, али их не пише, него фарба куће. То је и било тачно, Бранко у Данској ради као молер већ годинама, и заједно са једним пријатељем има малу молерску фирму. "То је у сваком случају кориснији посао од писања", рекао сам Бранковом сину. Дечак је мени утешно одговорио како и он ипак воли да слуша и чита приче. Питао ме је да ли одувек пишем, и ја сам му одговорио како сам имао једну паузу и нисам писао. "Што?", питао је. "Зато што је радио све оно што није било добро за њега", одговорио је Бранко, и прекинуо дечакову радозналост. Њему нисам тада рекао, али сада ипак могу да кажем, сетио сам се тада док сам разговарао са тим дечаком. Онда, док сам био сведок целе те приче о Бранковом стрицу, осећао сам узбуђење и било је нечег необјашњивог у томе: имао сам ту слику човека који држи књигу у рукама, у затвору, који једино тако одржава везу са сопственим животом. Причу нисам могао да препричавам, јер је била нешто много веће од анегдоте, и нисам је због тога и дирао. Када сам први пут започео да је препричавам, мислио сам да знам нешто о тој причи, и о том човеку. И убрзо сам стао, схватио сам да не знам ништа. Или јако мало. Био је то само мој доживљај, тог човека. Полако сам започео да је пишем, онако како је сад, а не онда, доживљавам, целу ту причу о Бранковом стрицу и читању. Да ли увек знаш о чему причаш? То сам се питао све време. И само сам је полако избацио из себе, реч по реч. И тако је све опет кренуло.

И био једном један живот једног човека...