Čovek koji je znao jednu priču

KNjIGA ŽIVOTA
Bio jednom jedan čovek koji je čitao knjigu... Skoro svaka priča može da počne sa bilo jednom... i ova priča može tako da počne.
I bilo je to pre više od dvadeset godina, kada je Brankov stric izašao iz zatvora, gde je odležao kaznu od tri godine zbog proneverenog novca firme u kojoj je bio zaposlen. Porodica ga je nekako prihvatila, stric se povukao u sebe i u svoju sobu, više zbog porodice koja ipak nije krila da je i posramljena što je jedan njihov član upravo izašao iz zatvora. Brankov stric je retko kad izlazio iz porodične kuće, i tako je svima odgovaralo. Kuća je bila velika, porodična, sa dvorištem, i u prizemlju su živeli moj prijatelj Branko sa roditeljima i sestrom. Na spratu su živeli Brankovi strina i stric, i njihova ćerka. Između ta dva stana, jednog u prizemlju i drugog na spratu, nije bilo razlike, svi su ravnopravno i prilično složno koristili celu kuću. Nije bilo odvojenih ili posebnih vrata i prolaza, sve je bilo zajedničko. Branko i ja smo u to vreme skoro svaki dan provodili zajedno. Pola godine nakon što mu je stric izašao iz zatvora, moj prijatelj Branko se pojavio sa devojkom, svojom budućom suprugom. Devojka je bila iz Danske, zvala se Elizabet, upoznali su se tokom jednog leta u Grčkoj. Porodica nije mogla da se sporazumeva sa Elizabet, govorila je engleski i Branko je sve prevodio članovima porodice. I jednoga dana, sreli su se u dvorištu porodične kuće Elizabet i Brankov stric. Sreli su se, upoznali i započeli razgovor. Sedeli su u dvorištu za malim stolom i pričali dugo. To je primetila Brankova majka, videla ih je kroz kuhinjski prozor i odmah je pozvala Branka. Sa Elizabet sigurno nešto nije bilo u redu čim može da se sporazumeva sa stricem. Branko je izašao u dvorište, stric mu se izvinio na engleskom, zamolio ga je da mu dozvoli samo još nešto da pita devojku i da još malo razgovaraju. Stric je odlično govorio engleski, kako mi je Branko kasnije rekao. Pre odlaska u zatvor, stric nije govorio engleski, znao je par reči, i nije mu nikada bio potreban. Porodica je tek bila zbunjena. Stric je onda otkrio svoju tajnu, u zatvoru je za tri godine pročitao sve rečnike engleskog koje je mogao da nabavi i dobijao je i knjige i tako je naučio engleski. Preveo je u zatvoru, za sebe, i jednu knjigu sa engleskog na srpski. Preveo je "Doživljaji Toma Sojera" Marka Tvena. Kada se vratio kući, nakon izlaska iz zatvora, nastavio je da sedi u sobi i da čita knjige, i na srpskom i na engleskom. Porodica je ispitala Brankovu strinu, i ona je napokon priznala: "Bilo mi je tada nezgodno da vam još i to kažem, ionako smo svi brinuli za njega, ali tražio je da mu donosim samo engleske rečnike i knjige na engleskom." Kada se Branko ženio, venčanje je bilo u Kopenhagenu, i pozvao je i strica. Stric je bio na čelu porodice, svi su išli za njim. Jedini je mogao da komunicira sa članovima Elizabetine porodice, kao i sa njenim prijateljima. I jedini je mogao da se šeta Kopenhagenom i da naručuje u restoranu i da priča sa ljudima. I svi su išli za njim. Cela porodica. Brankov stric nije ispuštao knjigu iz ruke dok je odsluživao svoju kaznu u zatvoru. I kasnije, u svojoj sobi, radio je to isto. Od Branka sam često pozajmljivao knjige, i to su bile knjige njegovog strica. Svaka knjiga koju sam pozajmio bila je po obodima stranica, kao i na svim praznim površinama, ispisana sitnim rukopisom, i tu je njegov stric upisivao rečenice koje su mu prolazile kroz glavu dok je čitao određenu knjigu, i prepisivao je neke rečenice iz same knjige. Imao je čudesno sitan i čitak rukopis, vrlo precizan. U jednoj knjizi se uvek nalazila i ta druga, njegova knjiga. I dobro pamtim da su prve knjige koje sam pročitao bile takve, Van Gogova "Pisma bratu", Kamijev "Stranac", "Zapisi iz mrtvog doma" od Dostojevskog, u svakoj od tih knjiga nalazila se i knjiga Brankovog strica. Bilo mi je uzbudljivo sve to, i počeo sam to isto da radim i ja. I posle, počeo i sam da pišem. I to je bio taj čovek koji je čitao knjigu.

I bila jednom jedna priča, i to je bila ova priča koju sam znao. Mogao sam jedino da je prepričavam ali nisam. Mnogo godina kasnije, pružila mi se prilika da je napišem. Zato je i pišem. Nisam je ranije dirao, sve dok mi nije postavljeno pitanje zašto pišem i čitam. Pitao me je to Brankov desetogodišnji sin Danijel kad smo se upoznali, kada su Elizabet i Branko tokom leta došli u Beograd. Mogao sam da mu kažem jedino da je to stvar koja je dobra za mene i da se ja osećam dobro dok to radim. Ništa drugo nisam mogao da mu kažem. On mi je odgovorio kako i njegov otac čita knjige, ali ih ne piše, nego farba kuće. To je i bilo tačno, Branko u Danskoj radi kao moler već godinama, i zajedno sa jednim prijateljem ima malu molersku firmu. "To je u svakom slučaju korisniji posao od pisanja", rekao sam Brankovom sinu. Dečak je meni utešno odgovorio kako i on ipak voli da sluša i čita priče. Pitao me je da li oduvek pišem, i ja sam mu odgovorio kako sam imao jednu pauzu i nisam pisao. "Što?", pitao je. "Zato što je radio sve ono što nije bilo dobro za njega", odgovorio je Branko, i prekinuo dečakovu radoznalost. Njemu nisam tada rekao, ali sada ipak mogu da kažem, setio sam se tada dok sam razgovarao sa tim dečakom. Onda, dok sam bio svedok cele te priče o Brankovom stricu, osećao sam uzbuđenje i bilo je nečeg neobjašnjivog u tome: imao sam tu sliku čoveka koji drži knjigu u rukama, u zatvoru, koji jedino tako održava vezu sa sopstvenim životom. Priču nisam mogao da prepričavam, jer je bila nešto mnogo veće od anegdote, i nisam je zbog toga i dirao. Kada sam prvi put započeo da je prepričavam, mislio sam da znam nešto o toj priči, i o tom čoveku. I ubrzo sam stao, shvatio sam da ne znam ništa. Ili jako malo. Bio je to samo moj doživljaj, tog čoveka. Polako sam započeo da je pišem, onako kako je sad, a ne onda, doživljavam, celu tu priču o Brankovom stricu i čitanju. Da li uvek znaš o čemu pričaš? To sam se pitao sve vreme. I samo sam je polako izbacio iz sebe, reč po reč. I tako je sve opet krenulo.

I bio jednom jedan život jednog čoveka...