ТОЛЕРАНЦИЈА ИСПОД ПЕТ ОДСТО

У рату, прва увек умире истина. Одмах затим, међутим, умире и цивилизација и то се још дуго после осећа. Потврда за то су и недавни догађаји на улицама Новог Сада и права лавина дискусија о фашизму, неонацизму, моткама и пивницама.
Чињеница је да се разни процеси интеграције држава, целих геополитичких области, технолошке и привредне глобализације код неких доживљавају као агресија на различите културе и колективне идентитете.

Но, с друге стране, секташко функционисање политичких странака у друштву које је склоно персонализацији власти, може да изазове и појаву ограниченог национал-популистичког понашања. Србија са својом сталном контрадикторношћу између територијалне величине, мултиетничности, проблема Космета, са историјским и социјалним ломовима у протеклих 17 година, напросто је идеалан простор за немарно баратање чињеницама, за бујицу стално истих метафора, за исти популистички терор против наводног популистичког терора.

Без обзира на све, Србија је данас национално најтолерантнија држава бивше Југославије, јер овде живи око 20 одсто грађана који нису Срби. Истовремено, Србија је и дубоко рањена држава свим оним што се догађало српском народу на просторима бивше СФРЈ. Када се истина о свему томе у другим државама бивше Југославије намерно прећуткује, онда се и истина о томе шта се све догађало другим нацијама и на овим просторима недовољно истиче. И то онда генерише ксeнофобичност, искључивост, мржњу, национализам, па и расизам.

Анкете у свим бившим југорепубликама показују да и данас постоји доста висок степен неповерења и нетолеранције према "бившој браћи" из СФРЈ. Највише толеранције, барем оне јавне, показују данас етнички чисти простори. Који су некада били мултиетнички.

Заправо, историја југословенских простора историја је етничког чишћења. После Другог светског рата из Југославије је, овако или онако, отишло неколико стотина хиљада домаћих Немаца. Многи су били у немачким војним формацијама, па и припадници СС трупа. Али било је и потпуно недужних цивила. Из Истре и Далмације протерано је око 200.000 Италијана. Многи су били припадници италијанске окупаторске војске. Неки и нису били, па су "очишћени". Јевреји у Југославији нестали су у холокаусту и остао их је тек незнатан број. Како су Срби етнички "чишћени" и убијани у Другом светском рату, то је позната прича.

Затим је 1991. године дошао распад Југославије који је, с једне стране, био покренут распадом комунистичког света, страховитим таласом глобализације иза које се крио тријумф западне неоколонизације под шармантним именима демократизације и либерализма. Уз домаће извођаче радова оличене, пре свега, у преко ноћи пресвученим комунистима. А Југославија је као федерација управо омогућавала афирмацију националних посебности којима заједнички државни оквир није био препрека за истицање сопствених националних страна. Али јесте био препрека за испољавање свега оног рушилачког и негативног у сваком од појединачних национализама. Зар нису све данашње државе некадашње Југославије, осим Србије и Црне Горе, управо у Југославији и стекле своје прве државне и националне развојне облике? Један од најчешће спомињаних разлога за излазак из такве Југославије била је жеља за независношћу и благостањем. Шеснаест година после распада, све државе некадашње Југославије далеко су од оне независности какву је имала СФРЈ. Неке су чак и под директним протекторатом, или војном окупацијом. Друге су под диктатом Светске банке, или ММФ-а. Или под обавезујућом сарадњом са судом у Хагу, који је остао као последња успомена на СФРЈ. Која је била умањени модел ЕУ, па се у Брисел данас одлази да се измоли улазак у интеграције у којима више нема националне независности. И да се замоли да уђемо заједно са осталима из бивше СФРЈ, никако после. Жељена независност као фактор дезинтеграције СФРЈ дала је управо супротне резултате. Толико о независности због које се, наводно, ратовало почетком деведесетих година.

Јер, ратови у Југославији почетком деведесетих година довели су до новог таласа етничког "чишћења". Овог пута нису то били "странци-несловени", већ словенски елеменат становништва. У процесу стварања Крајине у Хрватској прво су етнички били "очишћени" Хрвати. После су то исто Хрвати учинили Србима. У БиХ су скоро сви етнички "чистили" све. Како су ти народи били изманипулисани и мобилисани за тако нешто, то је шира социолошка и психосоциолошка прича. Зашто су политичари и интелектуалци остали неми, политичари због гласача и избора, интелектуалци због иманентног опортунизма? Улога цркве на разним странама? Утицај цркве код народа бивше Југославије?

Дакле, ко је и колико као друштво болестан на просторима некадашње СФРЈ неће се моћи установити без отвореног суочавања са истином у ближој и даљој историји и због тога се неће смањивати ни национална искључивост, па и нетрпељивост.

Масовни медији и школски уџбеници могу много да помогну, али и да "цементирају" стање нетолеранције. Иако се сви званично позивају на толеранцију. Пре тога су све урадили и обезбедили да "они други" падну испод пет одсто укупног броја становништва државе.

А онда је лако бити толерантан према тих мање од пет одсто.