Славна традиција

Дворана Коларчевог народног универзитета у позним децембарским данима традиционално заблиста празничним сјајем који својој верној публици дарују музичари ансамбала Музичке продукције Радио-телевизије Србије предвођени маестром Бојаном Суђићем. Тако је још од 28. децембра 2005. године када је маестро Суђић, преузимајући одговорну дужност шефа-диригента Симфонијског оркестра и Хора РТС-а, дириговао „Божићни ораторијум” Камија Сен-Санса и „Половецке игре” из опере „Кнез Игор” Александра Бородина.

Током протеклих осамнаест година низали су се разноврсни програмски изазови и брижљиво је одмераван профил завршног програма у календарској години, то својеврсно средиште једне концертне сезоне. Када се ти програми у ретроспективи сагледају и промисле, јасно се види њихово осмишљено планирање и – током година – труд да се постепено освајају изазови попут „Свадбе” Стравинског, Орфове „Кармине буране”, „Књиге о Јову” Југослава Бошњака, Хајдновог „Стварања света”, „Божићног ораторијума” Јохана Себастијана Баха, „Месије” Георга Фридриха Хендла, као и одабраног репертоара оперских гала-вечери уз учешће реномираних солиста. Ти програми су далеко од привлачних лаких нота за празничне дане какве зналачки у свет шаљу бечки симфоничари на почетку сваке године. Они идеју Празника звука граде на сасвим другачијој основи.

Поменутом избору из импресивног списка програма наших празничних наступа на крају 2023. године, у суботу 23. децембра, у сусрет божићним и новогодишњим празницима, придружио се један не сасвим типичан концерт. Био је посвећен словенском романтичарском репертоару, без вокалних солиста и хора, али са великом пијанистичком звездом, из Северне Македоније Симоном Трпческим. Посебно надахнути музичари и двојица великих уметника-виртуоза, Трпчески и Суђић, створили су те вечери ону ретку, драгоцену магију савршенства звука која се не мери прецизношћу одсвираних нота, што није недостајало, већ снагом имагинације и креативности, међусобног разумевања и неизмерне радости стварања.

То несвакидашње и изузетно могло се осетити од првих одсвираних тонова у Равеловој раскошној оркестарској верзији „Слика са изложбе” Модеста Мусоргског. Начин на који је Младен Ђорђевић интерпретирао концертантно захтевну тему „Променаде”, звонким, кликтавим тоном своје трубе, прецизно, лако, најавио је изврсну спремност оркестарских музичара. Вођени сигурном, искусном руком свог дугогодишњег шефа-диригента, они су истински надахнуто вајали звучне визије Хартманових слика, слојевите значењима, пребогате у динамичким нијансама, ангажовано, са огромним знањем, без компромиса у темпима. Суђић има непогрешив осећај за вајање драматуршког лука композиције, што има посебан значај у форми свите у којој су „Слике са изложбе” написане. Равелова оркестрација у једном тренутку сваког музичара у оркестру претвара у солисту пружајући му могућност да покаже сопствено умеће. Баланс је те вечери био доведен до савршенства, прецизност и брига за најситније детаље слушаоцу су стварале утисак да иначе добро знану музику чује први пут и у њој препознаје сасвим нов изражајни потенцијал. Овације са којима су ансамбл и диригент поздрављени недвосмислено су показале да је публика то добро чула и доживела.

Међу савременим пијанистима који су на светској сцени остварили изванредно плодну и успешну каријеру Симону Трпческом припада сасвим изузетно место. Он га заслужује не само због сувереног владања инструментом, што се подразумева, већ због свог односа према музици. Трпчески свира умно и племенито, ужива у лепоти коју други стварају и зналачки води дијалог са оркестром и диригентом. Заузврат у њима је имао сјајне партнере и густа симфонијска фактура Другог клавирског концерта Сергеја Рахмањинова донета је узбудљиво и снажно. Топле речи којима се свима обратио најављујући бис подсетиле су на његов последњи наступ са Симфонијским оркестром РТС-а, који је био 2005. године, непосредно пред њујоршки деби тада младог, али већ афирмисаног пијанисте. Он се и данас сећа посвећености са којом су тада свирале његове колеге-музичари и желео је да упути поруку да мисли да удружени са ових балканских простора заједнички можемо да урадимо много и да имамо посебну, непоновљиву вредност. Нека то буду пророчке речи. Због њих, због подсећања на оно што се догодило пре осамнаест година и због изузетности целог концерта треба се присетити пређеног пута.

Он није био лак, сви добро знамо да друштвене околности никако не иду на руку култури и уметности. Делати на том пољу значи водити борбу за остварење минималних услова рада, почев од набавке инструмената и њиховог одржавања, па преко избора музичара, налажења адекватног простора за рад и презентовање резултата, до упорног, свакодневног изграђивања идентитета звука ансамбла кроз борбу за највише професионалне стандарде и освајање разноврсног репертоара.

Оркестар има јасне програмске циљеве: квалитетно (најчешће премијерно) извођење и снимање остварења домаће музике (историјске и савремене), премијерно представљање оних остварења светске уметничке баштине која до тада нису била заступљена на нашим концертним подијумима. На тој линији изградње највиших извођачких професионалних стандарда и остварења надахнутих оригиналних креација нашли су се и пројекти остварени под уметничким руководством маестра Бојана Суђића. Установљене су концертне сезоне, учестало је извођење капиталних дела светске музичке баштине, али је ансамбл задржао и своје усмерење ка интерпретацији и снимању дела српских композитора, посебно кроз конкурс за премијерна извођења симфонијских и хорских партитура савремених аутора. Нарочито је изражена брига за младе извођаче и њихову афирмацију. Без Симфонијског оркестра и Хора РТС-а музички живот у Србији био би много сиромашнији. То су ансамбли који својим наступима подижу ниво фестивала и манифестација, почев од „Мокрањчевих дана”, преко Међународне трибине композитора, НОМУС-а, Нишких интернационалних хорских свечаности, НИМУС-а, БЕЛЕФ-а, до БЕМУС-а и многих других манифестација. Због тога овакав празнични концерт има смисао чврсте потврде јасне визије и преданог рада.