Сликарско благо Дома Народне скупштине

И после двадесет година рада у Дому Народне скупштине Весна Дујмовић Росић, руководилац Групе за едукацију и презентацију скупштинске баштине, улази у ово здање са осећајем као да долази у музеј. Таквом емоцијом „заразила” је и бар неколико полицајаца на дужности обезбеђивања скупштине, који су често у прилици да присуствују уметничким вођењима гостију у званичним посетама или грађана током „отворених врата” парламента. Место на којем раде посебно је не само због тога што је реч о највишем представничком дому у земљи него и због историје о којој ова зграда сведочи самим постојањем и уметничког блага у њој, које је важан део нашег националног идентитета.

На њеним зидовима, у салама, холовима, канцеларијама, представљена су нека од значајних дела највећих српских сликара, али и уметника бивше Југославије. А судбина те заједничке државе често се одражавала и на ово здање на Тргу Николе Пашића, односно на његову уметничку збирку.

Зграда је започета 1907. у Краљевини Србији, а завршена 1936. у Краљевини Југославији, у њој је током Другог светског рата била немачка команда за Југоисточну Европу (мало је познато да је генерал Лер седео у овој згради скоро две године, док није добио канцеларију у данашњој војној гимназији на Сењаку), после Другог светског рата враћена јој је првобитна намена – била је парламент Демократске Федеративне Југославије, па ФНРЈ, СФРЈ, СРЈ и СЦГ. На крају је враћена на почетак – сада је званично Дом Народне скупштине Србије.

А како су се мењале околности државног уређења, тако се формирала и уметничка збирка овог здања, истиче Весна Дујмовић Росић. Она се може сагледати кроз три јасно дефинисане фазе. У првој су уметничке слике набављане током уређења зграде Дома НС, тачније од 1935. године. Тада су откупљиване слике Саве Шумановића, Уроша Предића, Стојана Аралице, Зоре Петровић, Косте Хакмана, Петра Добровића... У другој фази, после 1945, прибављене су слике Мила Милуновића, Петра Лубарде, Милана Коњовића, Ђорђа Андрејевића Куна... Трећа фаза уметничке збирке Народне скупштине припада периоду од демократских промена 5. октобра 2000. године. Зграда је у догађајима тог дана била знатно оштећена, па је сличну судбину доживео и њен уметнички фонд.

До 5. октобра у згради тадашње Савезне скупштине било је 159 уметничких (штафелајних) слика, а тог дана је нестало њих шездесет. Убрзо је десетак слика  лоцирано и враћено. У том периоду је и Министарство културе, покушавајући да ублажи ненадокнадиви губитак, донирало 39 остварења најпознатијих савремених српских сликара. Међу њима су и Љубица Цуца Сокић, Милош Бајић, Милић од Мачве, Јанош Месарош...

У кабинету председника скупштине су „Поглед на Св. Петку у Шиду” и „Пролећни пејзаж”, такође шидски, Саве Шумановића, а у кабинету генералног секретара парламента су слике Пеђе Милосављевић, Миодрага Протића, Петра Омчикуса, као и вредна слика Славе Богојевића, приказ Дома НС, која је ретко објављивана.

Део скупштинске збирке су и портрети председника скупштине. На иницијативу тадашње председнице Славице Ђукић Дејановић, од 2008. обновљена је пракса израде тих портрета, која је постојала до Другог светског рата, а која иначе постоји и у бројним иностраним парламентима. Од 2008. су урађени портрети свих председника Скупштине Србије од 1945. године, а радили су их (добар део – на основу фотографија) уметници Драган Стојков и Никша Ерцеговић.

Предратни портрети односе се на челнике краљевског парламента а, изузев једног, све је радио Урош Предић. Тај један – портрет Динка Перића – урадио је Иван Тишов, лични сликар краља Александра Карађорђевића. Једна од занимљивости у вези с Тишовим јесте да се он на сликама потписивао и ћирилицом и латиницом (због равноправности писама у ондашњој држави).

Домену зидног сликарства припадају и фреске, а у Дому НС их је двадесет. Једна од највећих у нашој земљи је „Велика алегорија рада” сплитског сликара Мате Менегела Родића из 1937, коју је уметник радио скоро две године. Ова фреска се налази у Малој пленарној сали, а на њој је представљено, симболички, све што је у себи садржала Краљевина Југославија (војска, поморство, трговина, занатство, индустрија, трговина, правда, просвета, породица, чак и три конфесије – православна црква, фрањевачки манастир и џамија). Мала сала је некада била Веће република, а данас је обична мала сала за састанке, конференције, јавна слушања, седнице одбора...

На ободима Мале сале, на пандатифима (сферни троуглови изнад јонских стубова), налази се 12 женских и мушких портрета којим су представљени народи и народности Краљевине Југославије. Дуго се мислило да је ове портрете радио Владимир Бецић, међутим, ипак је њихов аутор Кристијан Крековић, такође хрватски сликар, 1937/38. године.

„Ово смо сазнали захваљујући Буби Миљковић, која се дуго бавила ризницом југословенског сликарства. Она нам је открила да је то радио Крековић”, истиче Весна Дујмовић Росић.

У бифеу Дома НС, заправо сали која је првобитно припадала Министарском савету Краљевине Југославије, налазе се још три значајне фреске из 1937. које представљају државу у свој њеној разноврсности. Две фреске је радио хрватски уметник и професор на академијама у Загребу и Београду Владимир Филаковац („У брдима” и „Обала”), а једну Словенац Рајко Слаперник, историјско-религиозну композицију „Госпосведско поље”.

Иако, онако високо изнад врата и не баш добро осветљене, делује да их мало ко примећује, наша саговорница каже да је то погрешан утисак. „Интересује то људе, поготово када дођу у обилазак. Показујемо их и испричамо све о суштини израде ових дела”, додаје она.

Наводи и да је за претходног словеначког председника Борута Пахора, када је боравио у званичној посети Србији, управо у овој сали био приређен свечани ручак. А он је изразио жељу да му се исприча апсолутно све у вези са овом Слаперниковљевом композицијом.

Весна Дујмовић Росић указује да се у време уређења ентеријера овог здања водило рачуна да буду равномерно заступљени аутори сва три народа која су формирала Краљевину СХС, па се због тога у уметничком фонду налазе и дела мање познатих сликара.

А по распаду Југославије нико није тражио дела уметника са својих простора. Сукцесор је била Србија и нико није доводио у питање коме припадају ове слике.

„Али, кад год нека од бивших република организује неке изложбе и затраже на позајмицу одређена дела, ми им излазимо у сусрет. То радимо и у неким другим случајевима, као на пример када је Кућа легата Лубарде организовала изложбу. Наша слика је ’путовала’ свуда с њима”, каже Весна Дујмовић Росић.

Напомиње и да су некада постојале велике државне комисије за избор уметничких дела, у којој су били уметници, архитекте и други стручњаци. Расписивани су конкурси за избор одговарајућих уметника, а руски архитекта Николај Краснов, који је урадио комплетну унутрашњу декорацију ове зграде, све је надгледао.

„Иако није постојало оно што се данас зове дизајнер ентеријера, све у овом здању је уклопљено са одређеним редом и стилом. Иначе, стилски, зграда је рађена по узору на ренесансу, са елементима антике, али суштински је она неокласицистичка. Заступљен је и академизам, а има и мало сецесије. И водило се рачуна о сваком детаљу”, наглашава она.

Додаје да се и данас води рачуна о томе. Од 1984. зграда је културно добро и ништа у њој не може да се ради без одобрења Републичког завода за заштиту споменика културе.

Сликар последњег испраћаја Јосипа Броза Тита

Када је 4. маја 1980. године преминуо доживотни председник СФРЈ Јосип Броз Тито, ковчег је био изложен у централном холу тадашње Савезне скупштине скоро четири дана и за то време у мимоходу је, у савршеном реду, прошло два милиона људи (тадашња Југославија имала је 22 милиона становника). Један човек је та четири дана на главном степеништу овог здања сликао тај мимоход и тренутак уласка грађана у зграду скупштине. Урадио је две слике изузетно великог формата и поклонио их је Савезној скупштини.

„И оне се налазе у нашој архиви, као део уметничког фонда. То су тзв. жанр-слике, јако леп уметнички приказ догађаја”, каже Весна Дујмовић Росић.

Други куриозитет је да је овај човек, по сопственој жељи, остао анониман.

Акварели краља Чарлса

Уметничке слике су чест протоколарни поклон. И оне су део скупштинског уметничког фонд, а међу њима има слика из Русије, Мјанмара, Индонезије... Укупно, с тим сликама, у скупштини је сада више од 200 уметничких дела. Део те збирке су и слике британског краља Чарлса. Када је 2016. био у посети Србији са супругом Камилом, као тадашњи принц, његово једино званично обраћање било је у Дому НС.

„На поклон је донео своје аквареле, које је лично радио током путовања по Африци током 1996/97. године. Пејзаже из Танзаније и Марока је урамио у ломљено стакло и те слике изгледају као стаклени послужавници”, истиче наша саговорница и објашњава да британска краљевска породица личне предмете поклања само земљама с којима су у родбинским везама, као неки свој лични печат.

Уметност која још чека правду

Каталог под називом „Уметност која чека правду”, који је приредила Народна скупштина, садржи попис слика, графика, цртежа, скулптура и мобилијара несталих или уништених у догађајима 5. октобра 2000. године. Међу њима су слике Јосифа Бифела („Свршетак лета”), Николе Граовца („Кнежевац”), Петра Добровића („Катедрала у Дубровнику”), Милана Коњовића („Кућа у винограду”), Пеђе Милосављевића („Дубровник”), Зоре Петровић („Предео”), Мила Милуновића („Св. Стефан”)... У каталогу је и фрагмент физички упропашћене слике и још се не зна о којем делу је реч. За њима се и даље трага, „потернице” с њиховим описом су и даље активне у МУП-у.

„У међувремену су враћени неки рамови, па смо по њима дешифровали од којих су слика. Тако смо ’препознали’, на пример, Лубардине ’Коње’”, наводи Весна Дујмовић Росић.