Права се поезија рађа, не пише се

Песникиња Љиљана Павловић Ћирић (1983) ауторка је шесет књига и добитница награда „Србољуб Митић” и „Стражилово”. Све присутнија је у српском књижевном простору не само као аутор песничких књига и сарадник књижевних листова и часописа, већ и као посвећени читалац и тумач текуће књижевне продукције. Награду „Србољуб Митић” добила је за песничку збирку „Благо царице Радованице”, а награду овогодишњег Бранковог кола за збирку „Вез”.

Љиљана Павловић Ћирић је професорка српског језика и књижевности, ради у просвети, живи у Сталаћу.

Језички и идејно иновативна од збирке до збирке, искрена и утемељена у тумачењу књига других аутора, Љиљана је и као саговорник другачија – песнички обојен тумач сопствене поезије.

Стално сте нови од збирке до збирке – стилски, тематски, мотивски. Зашто увек другачија?

Мењају се времена, мењају и бремена која носимо и којима пркосимо. Треба остати доследан себи, али тек пошто се пронађемо. Песник треба да буде трагач, пре свега. А потом и проналазач; нових поетика, новог сопства, новога песничкога језика и лирског дома.

Да ли је примарна потрага за стваралачким завичајем, песничким скућењем или лични сусрет са више различитих од бесконачно много могућности у којима песничка реч може оживети и творити песме?

Важно је осећати се својим. Одомаћити се у сопственом поетском руху које је некада златоруно, а некада – рите. Увек сам тежила вишеслојности у песничким језичким наносима и семантичким плановима. Оно што ми је урођени дар, претпостављам, тиче се музикалности песничког језика. Матерња мелодија заиста постоји.

Или, можда: изазов новине и новог почетка с којим се изнова другачији рађамо? Да ли ненаписане песме прво роде песникињу Љиљану Павловић Ћирић да их запише и сабере у нову књигу?

Данашња модерна поезија одлази у својеврсну рециклантну крајност: од већ виђеног и чувеног, наново се покушава нешто извући, направити. Права се поезија уистину рађа, не пише се; истовремено дешава се творачка узајамност на танкој линији која гласи: Онај који пише песму – Онај који носи песму (лирски субјекат) – Песма – Онај који чита песму; у тренутку сличном самртном часу песник рађа песму колико и она њега. Без такве узајамности – нема живота. Свака је песма нови празник који када наступи одмара песникову нутрину. Песме су песникова васкрсенија. А ,,васкрсења не бива без смрти”.

Својим збиркама час сте, не само у историјски него и духовно дубокој националној традицији, час и у географски и временски удаљеним просторима, са судионицима, који су својим духом или делима или неделима, трајно обележили не само време и простор са кога су него и вас као ствараоца. Шта је најизазовније у том стварању новог света из минулог или већ постојећег света од речи и маште, а не и без душе и знања?

Критика је раније већ препознала у поетикама мојих књига тај дуалитет коме сам наклоњена – традиционални и модерни, како израз, тако и садржај. Моје будуће књиге певају о далеким местима, другим континентима, ретким и необичним људима и догађајима, обимне су и слободног стиха. На мом се лирском ђерђефу, с друге стране, могу наћи кратке поетске форме, стилски и ритмично уобличене, у којима се укршта белина крина из албанске голготе са крвним руменилом газиместанских божура; похрањен косовски вез и латице лазаричке розете; јефимијски језички златовез на крвној историјској подлози наше народне поезије... Памтим једну снажну реченицу Матије Бећковића коју је изрекао пошто је прочитао поетски диптих пре него што је објављена збирка ,,Вез”: „Ово је дуго писано и одболовано, филигранским мајсторлуком изведено песничко дело.”

„Вез” је извезао за вас још једну значајну песничку награду Бранковог кола, „Царица Радованица” здружила вас је с нашим песничким племством. Јесу ли и објављена збирка „Без повезаче” и необјављена „Патина” близнакиње по различитости које се јављају и са различитих простора и из различитих времена?

Књига „Благо царице Радованице” представља неку врсту лирског читалачког дневника. У њој кореспондирам са песницима у више књижевних епоха, од романтизма, па до модерне и савремене књижевности. Написана је по принципу поетске цитатности, где на свакој левој страни стоји цитат неког песника, а на свакој десној је моја песма посвећена том песнику. На тај начин, њихове поетике сачуване су у оквиру моје, самим тим трајемо заједно. И добро је да је неко увидео сличност у мојој и поетици Србољуба Митића како је и име награде коју ми је књига донела. Збирка „Вез” је у „Бранковом колу” препозната као „дивно чудо матерњег језика” (Ненад Грујичић) између осталог и због успелих кованица по којима је моја поезија препознатљива. Збирка „Без повезаче” окупља рефлексивне и религиозне песме у три циклуса : Пут, Истина и Живот. Новина је овај пут, да је поред песника Небојше Лапчевића и Верољуба Вукашиновића своје мишљење о њој дао и јереј Стеван Стефановић и тако моју поезију осветлио из другачијег (теолошког) становишта. „Патина” је рукописна песничка збирка која се тренутно налази у рукама доброг издавача. Верујем да њено време тек долази – Ars longa, vita brevis (Живот је кратак, уметност је дуга). Време је ипак добар именитељ; показаће шта је било добро, а шта је требало мењати.