(Не)славна смрт у рату

Сценски текст „Швејк”, настао према пикарском роману Јарослава Хашека „Доживљаји доброг војника Швејка у светском рату” (1923) који сатирично исписује доживљаје антијунака Швејка уочи и током Првог светског рата, савремен је у форми и значењима (драматизација и драматургија Ката Ђармати и Слободан Обрадовић). У Хашеков наратив који је опстао само у назнакама, имајући у виду његову обимну грађу и мноштво епизода из Швејкових припрема за рат и одласка на фронт, додати су савремени монолози који у документаристичком тону сведоче о ратним хорорима, као и одблесци Брехтовог комада „Швејк у Другом светском рату”, особеног наставка Швејкових ратних авантура. Такође, сценска радња је обогаћена новим, изазовнијим увидима у (бе)смисао рата који додају филозофску пуноћу сатиричној основи наратива, суптилно истичући и питања личне и колективне одговорности у (нашем) времену лако запаљивог безумља.

Полазећи од овог формално и значењски сложеног, постдрамског текста, редитељ Вељко Мићуновић ствара вредну и деликатно ангажовану представу кабаретске основе, стилизоване радње и ликова, апсурдно комичну, поетски изражајну. Радња се дешава на простору који сугерише некакав циркус или вашар, због низа упаљених сијалица који се простиру и по гледалишту, као и стилизовано исцртане назнаке на улазу у салу, да је на програму „Швејк”. Централна платформа је крцата напуштеним чизмама које се могу разумети као симболички остаци иза страдалих људи; окружена је столицама и камп-приколицом, одакле се служи пиће, па представља и кафану (сценограф Бранко Хојник, костимограф Мариа Марковић Милојев). У драмску игру су укључени сентиментални сонгови брехтовског стила и значења, на пример „Смрт у рату”, који доносе убојито ироничне коментаре о (не)потребним жртвама рата (композитор и текстови сонгова Невена Глушица).

Игра глумаца је пажљиво извајана у стилизованом реализму, који се разликује од лика до лика. Озрен Грабарић је изванредан у улози Швејка истинског шарма, он не представља карикатуру, као што је то, на пример, био случај у познатом чешком филму „Добар војник Швејк” (1957), већ га игра озбиљно, реалистички, изазивајући дилему да ли је заиста идиот, како сам тврди, или фолирант. Због те неухватљиве, недокучиве природе лика, његова сценска изражајност је изузетна, а нарочиту драмску пробојност ће имати у завршном монологу о рату који не престаје, о рату као стању (нове) нормалности.

Милутин Дапчевић театралније гради лик Бретшнајдера, циничног представника (тајне) полиције који по кафанама лови „издајнике”, а касније и Капетана који громогласно подиже морал војницима. Вања Ненадић је гостионичарка Паливец која води кафану, тражећи у њој мир, ред и аполитичност, због страха од политичке одмазде, док је Милутин Милошевић трезвени кафански Филозоф који дискретно иронично рационализује свеприсутан пакао. Ивана Николић заводљиво игра проститутку Шиндивилу која манипулативно увлачи Швејка у однос, а Ива Илинчић фино иронично гради лик Швејкове љубе Анике, дискретно наглашавајући вечну женску осуђеност на чекање повратка вољеног из рата. Дуња Стојановић одговарајуће реалистички и потресно, али без вишка емоција, игра Софију, кћерку Фердинанда, цара убијеног у Сарајеву 1914. године, која из перспективе другог времена, 1990. године, кроз освешћујуће монологе сагледава личне и друштвене трагедије двадесетог века, између осталог и пакла у концентрационим логорима. Њени наступи су облик одвојених, самосталних коментара, опипљиво стварних, у јасном контрасту према сатиричности основног наратива, вид његовог реалистичког отрежњења.

На крају, не можемо се отети утиску да би ова представа, изузетна у готово сваком сегменту, била ефектнија без додавања догађаја из Другог светског рата. Они ступају на сцену када је било време за логичан крај, када Швејка, Блучека (Милош Лазаров) и Буханека (Милутин Милошевић) на фронту стижу гранате, у врло катарзичној сцени која снажно сумира људски пад, обасут јарким светлом. Његово додавање на значењском плану има извесно оправдање, јер нарочито истиче вечито кружење истог, трагичну непрекидност рата. Понавља се прича о страховлади и слепом клицању вођи, сада Хитлеру, о страдању, сада на Руском фронту, приказаном поетски изражајно, због нежног падања снега које успоставља изражајан контраст. Али, у погледу доживљаја целине, укључивање Другог светског рата разводњава концентрисану, убојиту моћ претходног извођења, због чега би представа у целини можда била снажнија са завршетком у Првом рату, како је код Хашека, јер се већ и кроз Софијине монологе назначило понављање зла, у суморној историји двадесетог века.