(Ne)slavna smrt u ratu

Scenski tekst „Švejk”, nastao prema pikarskom romanu Jaroslava Hašeka „Doživljaji dobrog vojnika Švejka u svetskom ratu” (1923) koji satirično ispisuje doživljaje antijunaka Švejka uoči i tokom Prvog svetskog rata, savremen je u formi i značenjima (dramatizacija i dramaturgija Kata Đarmati i Slobodan Obradović). U Hašekov narativ koji je opstao samo u naznakama, imajući u vidu njegovu obimnu građu i mnoštvo epizoda iz Švejkovih priprema za rat i odlaska na front, dodati su savremeni monolozi koji u dokumentarističkom tonu svedoče o ratnim hororima, kao i odblesci Brehtovog komada „Švejk u Drugom svetskom ratu”, osobenog nastavka Švejkovih ratnih avantura. Takođe, scenska radnja je obogaćena novim, izazovnijim uvidima u (be)smisao rata koji dodaju filozofsku punoću satiričnoj osnovi narativa, suptilno ističući i pitanja lične i kolektivne odgovornosti u (našem) vremenu lako zapaljivog bezumlja.

Polazeći od ovog formalno i značenjski složenog, postdramskog teksta, reditelj Veljko Mićunović stvara vrednu i delikatno angažovanu predstavu kabaretske osnove, stilizovane radnje i likova, apsurdno komičnu, poetski izražajnu. Radnja se dešava na prostoru koji sugeriše nekakav cirkus ili vašar, zbog niza upaljenih sijalica koji se prostiru i po gledalištu, kao i stilizovano iscrtane naznake na ulazu u salu, da je na programu „Švejk”. Centralna platforma je krcata napuštenim čizmama koje se mogu razumeti kao simbolički ostaci iza stradalih ljudi; okružena je stolicama i kamp-prikolicom, odakle se služi piće, pa predstavlja i kafanu (scenograf Branko Hojnik, kostimograf Maria Marković Milojev). U dramsku igru su uključeni sentimentalni songovi brehtovskog stila i značenja, na primer „Smrt u ratu”, koji donose ubojito ironične komentare o (ne)potrebnim žrtvama rata (kompozitor i tekstovi songova Nevena Glušica).

Igra glumaca je pažljivo izvajana u stilizovanom realizmu, koji se razlikuje od lika do lika. Ozren Grabarić je izvanredan u ulozi Švejka istinskog šarma, on ne predstavlja karikaturu, kao što je to, na primer, bio slučaj u poznatom češkom filmu „Dobar vojnik Švejk” (1957), već ga igra ozbiljno, realistički, izazivajući dilemu da li je zaista idiot, kako sam tvrdi, ili folirant. Zbog te neuhvatljive, nedokučive prirode lika, njegova scenska izražajnost je izuzetna, a naročitu dramsku probojnost će imati u završnom monologu o ratu koji ne prestaje, o ratu kao stanju (nove) normalnosti.

Milutin Dapčević teatralnije gradi lik Bretšnajdera, ciničnog predstavnika (tajne) policije koji po kafanama lovi „izdajnike”, a kasnije i Kapetana koji gromoglasno podiže moral vojnicima. Vanja Nenadić je gostioničarka Palivec koja vodi kafanu, tražeći u njoj mir, red i apolitičnost, zbog straha od političke odmazde, dok je Milutin Milošević trezveni kafanski Filozof koji diskretno ironično racionalizuje sveprisutan pakao. Ivana Nikolić zavodljivo igra prostitutku Šindivilu koja manipulativno uvlači Švejka u odnos, a Iva Ilinčić fino ironično gradi lik Švejkove ljube Anike, diskretno naglašavajući večnu žensku osuđenost na čekanje povratka voljenog iz rata. Dunja Stojanović odgovarajuće realistički i potresno, ali bez viška emocija, igra Sofiju, kćerku Ferdinanda, cara ubijenog u Sarajevu 1914. godine, koja iz perspektive drugog vremena, 1990. godine, kroz osvešćujuće monologe sagledava lične i društvene tragedije dvadesetog veka, između ostalog i pakla u koncentracionim logorima. Njeni nastupi su oblik odvojenih, samostalnih komentara, opipljivo stvarnih, u jasnom kontrastu prema satiričnosti osnovnog narativa, vid njegovog realističkog otrežnjenja.

Na kraju, ne možemo se oteti utisku da bi ova predstava, izuzetna u gotovo svakom segmentu, bila efektnija bez dodavanja događaja iz Drugog svetskog rata. Oni stupaju na scenu kada je bilo vreme za logičan kraj, kada Švejka, Blučeka (Miloš Lazarov) i Buhaneka (Milutin Milošević) na frontu stižu granate, u vrlo katarzičnoj sceni koja snažno sumira ljudski pad, obasut jarkim svetlom. Njegovo dodavanje na značenjskom planu ima izvesno opravdanje, jer naročito ističe večito kruženje istog, tragičnu neprekidnost rata. Ponavlja se priča o strahovladi i slepom klicanju vođi, sada Hitleru, o stradanju, sada na Ruskom frontu, prikazanom poetski izražajno, zbog nežnog padanja snega koje uspostavlja izražajan kontrast. Ali, u pogledu doživljaja celine, uključivanje Drugog svetskog rata razvodnjava koncentrisanu, ubojitu moć prethodnog izvođenja, zbog čega bi predstava u celini možda bila snažnija sa završetkom u Prvom ratu, kako je kod Hašeka, jer se već i kroz Sofijine monologe naznačilo ponavljanje zla, u sumornoj istoriji dvadesetog veka.