Странка која је остала без идентитета

Најпре да се легитимишем: од троје моје деце, двоје су на недавним изборима гласали за СПС. С њима и моја маленкост. Зато сматрам да имам морално право да говорим о тој странци. И да је критикујем, мада критика може да буде и позитивна.

Желим да помогнем председнику странке, г. Дачићу. Он се у разговору за овај лист 29. децембра „уби” тражећи одговор на питање зашто је странка доживела дебакл у односу на претходне изборе. Као, до одговора тек треба доћи анализом избора. Ја ћу му одмах рећи: зато што садашњи СПС нема ни „С” од онога што је имао пре 20. 25 година. Странка је остала без свог идентитета. Као да се стиде свог основног обележја садржаног у првој речи назива партије – „социјалистичка”. Ако јој смета социјалистичка идеологија, нека јој прва реч у називу буде „капиталистичка”. Садашњи СПС се одрекао свог наследства. Као да жели да сакрије своје порекло од Савеза комуниста. А да странци није тог порекла питање је да ли би данас уопште била присутна на политичкој сцени Србије. Колико би имала чланова и ко би они били?

Ми постојећи још гајимо илузију да ћемо се кроз странку (из)борити за њена темељна начела: социјалну правду, једнакост, култ рада и знања као услова за здрав живот, култ моралности, слободарства и стваралаштва као смисла постојања. Заправо, гајимо наду да ћемо се кроз ову странку одбранити од пошасти капитализма: експлоатације, нејединства, суровости, насиља, наметања накарадних вредности супротних етици и савесности. Докле ћемо се надати? Ништа од овог нисмо чули у предизборној кампањи наше странке сем да њен лидер претендује да буде председник владе.

А партијска идеологија – шта то беше? Идеологија се остварује кроз програм. Ко данас познаје програм било које странке? Која странка се труди да своје чланство упозна с програмом? Прошло је више од 20 година од последњег састанка Месног одбора СПС-а у Жичи, на којима смо говорили о раду странке. Месни одбори више и не постоје. Нема евиденције ни о чланству. Људи и не гласају за идеологију, него за лидере странке.

Највећу грешку СПС је направио прихватањем четништва уочи последњих избора. Или није грешка него намера? Свеједно, то је странку коштало бирача. Хоће Дачић да се угледа на Вучића и СНС, који под својим скутом држе, између осталих, странку и личности који величају четништво. Та странка може себи то да дозволи јер је израсла из странке чији је лидер 1989. године у Чикагу промовисан за четничког војводу, а СПС је наследио сва материјална добра (од канцеларијског материјала до велелепних палата) Савеза комуниста Србије.

Да, има странка право да се мења, да се прилагођава савременим токовима друштва. Има право и да се самоубије, али нема право да убија и срамоти своје чланство. Зато ће оно да потражи спас негде другде. Дај боже да на следећим изборима странка пређе цензус.

Радомир Јовановић,
професор у пензији, Жича