Изборна година као увод у промене

Грађани више десетина држава широм света спремају се да током ове године одлучују о будућности какву прижељкују. Међу милијардама гласача наћи ће се они из Европске уније, САД, Русије, Индије, Индонезије, Пакистана... и мноштва мањих земаља. Укратко, година у коју тек што смо крочили, могла би да покаже да ли смо спремни да се и даље приклањамо светском поретку установљеном по окончању хладног рата или је сазрело време да тражимо нова решења, мењамо распоред моћи, пронађемо свако за себе оно место у међународној заједници које ће нам бити по мери.

Неке ствари су унапред познате, попут останка у Кремљу актуелног руског председника Владимира Путина, драматичног пада важности избора у бирократизованој ЕУ, жељи Индије да као најмногољуднија нација на планети заузме и адекватну позицију у међународној заједници... Ипак можда су очи света највише упрте у изборна дешавања на западној страни Атлантика. Не толико због распореда политичких снага у САД, колико због не баш блиставе перспективе државе-континента.

А овогодишњи избори одржавају се у околностима непознатим за просечног Американца. Његова држава више није апсолутни владар света, ни у војном ни у економском смислу. Савезници у Европи, на Далеком и Блиском истоку, Јужној Америци... почели су да размишљају на свој начин, и сами свесни да се свет мења и да онемоћали хегемон мора више да размишља о сопственој будућности, а мање на „ширењу демократије западног типа” ван сопствених граница.

Са друге стране, овогодишњи избори све више се своде на сукоб унутар тзв. дубоке државе, којој обични грађани немају никакав приступ, а који поприма све непријатније размере. Два главна председничка кандидата – Џозеф Бајден и Доналд Трамп – више ни на који начин не представљају своје бираче већ, искључиво, центре моћи који су их гурнули у трку за Белу кућу. Ко год од поменуте двојице буде победио мораће пре свега да слуша оне који су их кандидовали, а не народ који се изјашњавао.

Ни ситуација на Старом континенту није много повољнија. Бирократизована Европска унија практично је свела суверенитете сопствених чланица на локална права одлучивања. Зависност од страних енергената, удаљених тржишта и рата у Украјини достигла је такве размере да је спољни оклоп заједнице почео полако да се круни. Сазнање да ће заједничке невоље неке погодити више него друге, као и да ће трећи остати сасвим неоштећени, изазива оправдано незадовољство. Некадашњи центар света као да је скрајнут у страну и са зебњом очекује шта ће се дешавати у далеким земљама које су вековима биле неисцрпан извор овдашњег богатства. У таквим околностима, избори за Европски парламент, слично америчким, претварају се у обичну трку преамбициозних политичара, без обраћања пажње на потребе и жеље бирача.

Све поменуто указује на то да тзв. западни свет полако губи битку у такмичењу са надирућим Истоком и Југом. Глобалне комуникационе мреже омогућиле су да се памет и идеје данас шире без икаквих граница. Економска моћ, полако али незаустављиво, премешта се са једног на други крај света, без икакве назнаке да би тај тренд могао скоро да се врати у токове на које смо навикли у либералном капитализму.

Показало се, такође, да време правих лидера још није прошло. Најуспешније државе данас воде јаке личности чији је програм јасан најширем кругу људи. Класичне бирократе опстају само у вештачки створеним заједницама. А управо таква је Европска унија. Губитак националног идентитета појединих чланица, посебно оних које су у овај савез доспеле касније, и што не рећи – силом прилика, није се показао као добитна комбинација за заједничку будућност. „Мрвице” са бриселске трпезе превише често су праћене ултиматумима.

Све поменуто не значи да ће свет на изборе за Европски парламент гледати као на локални догађај. Стари континент и даље остаје „звезда водиља” за највећи део људске цивилизације. Технолошка шаренила тачкасто су распоређена широм планете, али концентрација свега је управо у Европи.

Поменимо и актуелне ратове, посебно оне у Украјини и на Блиском истоку. Сада је већ свакоме јасно да сила оружја ствари решава само краткорочно, скупо и уз непотребне људске жртве. Али без тих ратова не би било ни већ поменуте „дубоке државе”, а управо она је ослонац западног система размишљања. Рекло би се, као савремена замена за религију.

Избори у 2024. неће много тога променити нити ће нас учинити паметнијима. Али свакако ће утицати на сазнање да тактика којом смо се водили од краја хладног рата до данас више нема упориште. Како стоје ствари, они који су се одлучили за БРИКС направили су – корак унапред.