Ко то тамо пева

У време шестоаприлског бомбардовања Србије, један расклиматани аутобус, с путницима различитих занимања и намера, покушава да пронађе спас. Та маестрална метафора филма Слободана Шијана "Ко то тамо пева" заслужено је добила сва могућа домаћа и многа инострана признања, али се не сећамо да је било ко написао или рекао да је ауторова генијална фарса нека врста српске и општељудске савремене библијске Нојеве барке, с том разликом што је Ноје био бољи крманош. По легенди, успео је да у општем потопу спасе свој народ и све врсте живих бића, које му је његов Свевишњи заветовао. Такође, по легенди, безбедно је стигао до планине Арарат у данашњој Турској, да би кад се све смирило у хананској земљи обновио живот свог народа.

Није нам намера да се у овом тешком тренутку у којем се налазимо бавимо легендама, али нам се Шијанова метафора учинила као најбоља, која одсликава положај у којем се данас налази српски народ. Док око нас лете бомбе, наравно не буквално, ми се препиремо и надгорњавамо о стварима које у овом тренутку нису најважније и не зависи нам од њих ни животни опстанак ни опстанак државе која се засад зове Србија. Кажемо то стога, јер кад би се сад однекуд појавио онај Шијанов расклиматани аутобус нисмо сигурни да би био онако препун као на почетку Другог светског рата. Нису Срби нестали под земљом, како би песник рекао, него су се толико разјединили да не могу да одвоје битно од небитног, национални интерес од неког другог појединачног или групног. Не кажемо да не треба јурити и хапсити ситне и крупне лопове, нити да треба прелазити ћутке преко неонацистичких испада у Новом Саду, ни преко подела у исламској заједници, или пак преко шамара вереници, којима се будући муж хвали пред ТВ камерама у домаћој сапуници...

Не, никако! Људи смо и имамо своје ситне и крупне мане; различити смо, па неки воле класичну музику, а други шунд у серији поменутих свадби. Али, баш зато што смо људи требало би, за разлику од других живих бића, да знамо шта је у овом тренутку најважније за опстанак многих. Намерно не употребљавамо реч – национални, јер се од њеног помињања и данас многи најеже и као у брозовским временима прогласе те за прокаженог српског националисту!

Ето, на крају смо дошли и до те "непопуларне" тачке – до српског националног питања. Изгледа да би сви најрадије да се, ипак, некако укрцају у онај Шијанов аутобус, па макар се он не покренуо даље од Теразија. Ништа наши водећи људи, њихови саветници и министри не могу урадити (сем неким чаробним штапићем који више не постоји!) у преговорима с међународном заједницом и изабраним представницима, ако не постоји нека врста националног консензуса око Космета. Колико видимо – не постоји; постоје само изјаве једне, друге и треће стране (српске, албанске и међународне) да се мора пронаћи решење које би задовољило обе стране. Између редова у новинама, нисмо чак сигурни ни да је српска страна, односно њени челни људи, у свему сагласна. Да је тако, не би се догодило да се распадне успешни двојац у преговорима с Албанцима и међународном заједницом, који су чинили Слободан Самарџић и Леон Којен. Овај други се, нажалост, изненада повукао и напустио место саветника председника републике за косметско питање.

И на крају, ако национална осећања и национални интерес, по својој конотацији, више одговарају 19. веку, кад је формирана већина националних држава, онда у имовинско-правним односима и култури и традицији једног народа (у овом случају српског) треба потражити аргументе за 21. век. Народи нису самоникли; потребан је дуг период за њихово стварање, и сваки од њих, да се послужимо Хегелом, има своје родно место. Родно место српског народа је Космет; тамо су његове цркве и манастири, грађени од дванаестог до петнаестог века; тамо је створена прва српска држава, па царевина која је имала свој писани законик, најстарија сачувана писана српска књига и много шта друго. Да ли је све то довољно или заиста нисмо ништа боље заслужили од оног на почетку поменутог распадајућег аутобуса?