Мање империјализма, више хегемоније

Председнички избори у Америци су још далеко, тек у новембру идуће године, али предизборна кампања је увелико у току. У овој фази главни противници нису "њихови", него "своји" – најистакнутије личности две странке, републиканаца и демократа, надмећу се прво између себе, да би победници тек онда постали противници, то јест званични председнички такмаци.
У овом процесу нема много фолирања: у прелиминарном процесу кандидати за председничке кандидате прво страначкој јавности, а потом бирачима, треба да докажу да су најквалификованији за улогу лидера најмоћније нације света. Та утакмица је овога пута много занимљивија међу демократама него међу републиканцима, пре свега због преовлађујућег уверења да ће, с обзиром на постојану непопуларност садашњег станара Беле куће и општу деморалисаност у редовима његове странке, победник у интерној трци демократа бити и следећи председник Америке.

Како ствари стоје, упркос томе што су могућа (али мало вероватна) разна изненађења и преокрети, то би требало да буде Хилари Клинтон, некадашња "прва дама" (што би довело до интересантне ситуације да бивши председник Бил Клинтон постане "први супруг" и подстакло занимљиве асоцијације на политичке династије: Буша старијег заменио је Клинтон, Клинтона Буш млађи, а њега опет Клинтонова).

Због тога је са посебном пажњом, већом од оне коју је истим поводом добио други по популарности претендент демократа, Барак Обама, дочекан есеј о спољној политици који је Хилари Клинтон (као и пре тога Обама) објавила у утицајном магазину "Форин аферс". Можда више него у Америци, есеј је анализиран у остатку света, с ваљаним разлогом: мало тога у свету се данас догађа без Америке.

Како Хилари Клинтон види америчку улогу у, из много разлога, антиамерички расположеном свету? Њен есеј нуди неке одговоре о томе, али у исто време оставља довољно простора за двосмислене интерпретације. Полази, прво, од тога, да "се не може бити лидер, ако вас нико не следи".  Због тога, њен главни председнички задатак на спољнополитичком плану био би да поврати уважавање и поверење у Америку, која "мора да буде јача, а њена политика паметнија". А како то извести, с обзиром на то да ће следећи председник бити први који ће наследити два рата, дугорочну кампању против глобалних терористичких мрежа, растуће тензије са Ираном, бити суочен са опорављеном Русијом, рапидно растућом Кином…

Па, ничим сасвим новим, суштина је њеног одговора: комбиновањем силе и дипломатије. Мултилатерализам треба да буде пожељнији, али унилатерализам треба да остане опција. Употреба војске није решење за сваки проблем, али јесте елеменат свеобухватне стратегије. Кроз међународне институције треба радити "кад је могуће". Промовисати владавину права (при чему не користи термин "међународно право"). Окончати рат у Ираку и војнике вратити у року од 60 дана од ступања на дужност, али тамо оставити специјалне јединице за операције против Ал Каиде и других терориста.

Што се Ирана тиче, биће награђен ако буде "конструктиван", одрекне се свог нуклеарног програма. У супротном "све опције морају да остану на столу".  Русију, пак, "не треба посматрати само као претњу", али да ли ће бити "истински партнер" зависи од тога да ли ће се определити за демократију или аутократију. А односи са Кином, по Хилари Клинтон, добијају статус "најважнијих билатералних односа на свету" у овом веку…

Реакције на ову "нову Клинтонову доктрину" нису, као ни сама доктрина, донеле нешто ново. Преовлађујућа оцена је да је потенцијална прва "председница" Америке "умерени јастреб". То је, уосталом, ставила до знања и када је својевремено гласала за интервенцију у Ираку, а колико прошле недеље потврдила дајући и глас да се један део иранске армије прогласи за "терористичку организацију".

У суштини, америчка позиција у свету, њена премоћ и употреба свих средстава да реализује своје интересе и свет обликује по својој мери, константе су које се морају уважити: ово што се Америци догађа у Ираку више је краткорочно неуспех него дугорочна слабост. Као претендент на положај врховног команданта, Хилари Клинтон ће у целој кампањи имати потребу да доказује како, као жена, није "мека". Историја показује да Американци воле јаке лидере и да су спремни да их следе. Бушова популарност је, уосталом, вртоглаво порасла кад је започео рат у Ираку, а пала је зато што се показало да тамошња победа то у ствари није: порази не пријају националној таштини.