Manje imperijalizma, više hegemonije

Predsednički izbori u Americi su još daleko, tek u novembru iduće godine, ali predizborna kampanja je uveliko u toku. U ovoj fazi glavni protivnici nisu "njihovi", nego "svoji" – najistaknutije ličnosti dve stranke, republikanaca i demokrata, nadmeću se prvo između sebe, da bi pobednici tek onda postali protivnici, to jest zvanični predsednički takmaci.
U ovom procesu nema mnogo foliranja: u preliminarnom procesu kandidati za predsedničke kandidate prvo stranačkoj javnosti, a potom biračima, treba da dokažu da su najkvalifikovaniji za ulogu lidera najmoćnije nacije sveta. Ta utakmica je ovoga puta mnogo zanimljivija među demokratama nego među republikancima, pre svega zbog preovlađujućeg uverenja da će, s obzirom na postojanu nepopularnost sadašnjeg stanara Bele kuće i opštu demoralisanost u redovima njegove stranke, pobednik u internoj trci demokrata biti i sledeći predsednik Amerike.

Kako stvari stoje, uprkos tome što su moguća (ali malo verovatna) razna iznenađenja i preokreti, to bi trebalo da bude Hilari Klinton, nekadašnja "prva dama" (što bi dovelo do interesantne situacije da bivši predsednik Bil Klinton postane "prvi suprug" i podstaklo zanimljive asocijacije na političke dinastije: Buša starijeg zamenio je Klinton, Klintona Buš mlađi, a njega opet Klintonova).

Zbog toga je sa posebnom pažnjom, većom od one koju je istim povodom dobio drugi po popularnosti pretendent demokrata, Barak Obama, dočekan esej o spoljnoj politici koji je Hilari Klinton (kao i pre toga Obama) objavila u uticajnom magazinu "Forin afers". Možda više nego u Americi, esej je analiziran u ostatku sveta, s valjanim razlogom: malo toga u svetu se danas događa bez Amerike.

Kako Hilari Klinton vidi američku ulogu u, iz mnogo razloga, antiamerički raspoloženom svetu? Njen esej nudi neke odgovore o tome, ali u isto vreme ostavlja dovoljno prostora za dvosmislene interpretacije. Polazi, prvo, od toga, da "se ne može biti lider, ako vas niko ne sledi".  Zbog toga, njen glavni predsednički zadatak na spoljnopolitičkom planu bio bi da povrati uvažavanje i poverenje u Ameriku, koja "mora da bude jača, a njena politika pametnija". A kako to izvesti, s obzirom na to da će sledeći predsednik biti prvi koji će naslediti dva rata, dugoročnu kampanju protiv globalnih terorističkih mreža, rastuće tenzije sa Iranom, biti suočen sa oporavljenom Rusijom, rapidno rastućom Kinom…

Pa, ničim sasvim novim, suština je njenog odgovora: kombinovanjem sile i diplomatije. Multilateralizam treba da bude poželjniji, ali unilateralizam treba da ostane opcija. Upotreba vojske nije rešenje za svaki problem, ali jeste elemenat sveobuhvatne strategije. Kroz međunarodne institucije treba raditi "kad je moguće". Promovisati vladavinu prava (pri čemu ne koristi termin "međunarodno pravo"). Okončati rat u Iraku i vojnike vratiti u roku od 60 dana od stupanja na dužnost, ali tamo ostaviti specijalne jedinice za operacije protiv Al Kaide i drugih terorista.

Što se Irana tiče, biće nagrađen ako bude "konstruktivan", odrekne se svog nuklearnog programa. U suprotnom "sve opcije moraju da ostanu na stolu".  Rusiju, pak, "ne treba posmatrati samo kao pretnju", ali da li će biti "istinski partner" zavisi od toga da li će se opredeliti za demokratiju ili autokratiju. A odnosi sa Kinom, po Hilari Klinton, dobijaju status "najvažnijih bilateralnih odnosa na svetu" u ovom veku…

Reakcije na ovu "novu Klintonovu doktrinu" nisu, kao ni sama doktrina, donele nešto novo. Preovlađujuća ocena je da je potencijalna prva "predsednica" Amerike "umereni jastreb". To je, uostalom, stavila do znanja i kada je svojevremeno glasala za intervenciju u Iraku, a koliko prošle nedelje potvrdila dajući i glas da se jedan deo iranske armije proglasi za "terorističku organizaciju".

U suštini, američka pozicija u svetu, njena premoć i upotreba svih sredstava da realizuje svoje interese i svet oblikuje po svojoj meri, konstante su koje se moraju uvažiti: ovo što se Americi događa u Iraku više je kratkoročno neuspeh nego dugoročna slabost. Kao pretendent na položaj vrhovnog komandanta, Hilari Klinton će u celoj kampanji imati potrebu da dokazuje kako, kao žena, nije "meka". Istorija pokazuje da Amerikanci vole jake lidere i da su spremni da ih slede. Bušova popularnost je, uostalom, vrtoglavo porasla kad je započeo rat u Iraku, a pala je zato što se pokazalo da tamošnja pobeda to u stvari nije: porazi ne prijaju nacionalnoj taštini.