Зрело лето Јована Христића

Дводневни научни скуп посвећен песнику и „модерном класицисти Јовану Христићу”, јуче је у Институту за књижевност и уметност у Београду отворио проф. др Александар Јовановић.

Према његовим речима, ово је десети научни скуп у серији „Поетичка истраживања”, а други у оквиру пројекта „Поетика српске поезије друге половине 20. века”.

– Окренут класичним изворима, античкој књижевности и филозофској мисли, српској класичној и модерној поезији, у широком распону од Јована Стерије Поповића до Васка Попе и Ивана В. Лалића, као и модерној европској поезији и посебно Константину Кавафију, Полу Валерију и Т. С. Елиоту, Јован Христић је остварио обимом невелико, али сложено и утицајно песничко дело – рекао је Јовановић.

Према речима професора Јовановића, Јован Христић је ушао у српску књижевност средином педесетих година, књигом „Дневник о Улису” (1954), и од почетка је водио специфичан дијалог са поезијом и културом, посебно античком.

– Не скривајући своју ученост и, можда се може рећи, надмоћ над непосредним искуством, али и дајући битан прилог историји једне нове осећајности, умногоме сличне оној коју сусрећемо у песмама Бранка Миљковића, Ивана В. Лалића и Борислава Радовића, Јован Христић је био песник великих тема и њима примереног тона, заљубљеник у пуни доживљај чулнога света. Хомер и подне на Медитерану само у његовој поезији и есејистици могу бити истоветне чињенице, напоменуо је Јовановић, додајући да је то и разлог због којег је Христић од самих почетака сматран модерним класицистом.

Прочитани реферат мр Драгана Хамовића односио се на поетику Јована Христића између авангардних и класичних тежњи.

– У основи Христићеве поетике остао је до краја један темељни, свакако и продуктивни, унутарњи конфликт, који је допринео динамици његове укупне књижевности. То је сукоб између верности класичним, поузданим мерилима и склоности ка специфичној врсти поетике оспоравања и развргавања затечених традицијских поредака. Христић је уједно проблематизовао радикално и догматско, а надасве деструктивно наличје модерне књижевности, као и некритичку промоцију њених нестабилних мерила која, у крајњем исходу, прете да релативизују сваки вредносни поредак до бесмисла, део је Хамовићевог реферата.

Професор др Александар Петров говорио је јуче о космосу и историји у Христићевој поезији, указујући на то да је код Христића простор собе својеврсни космос, према ономе „море је око нас, а соба је у нама”, као и на то да се код Христића античка идеја круга односи на то да све почиње од нас и да се враћа нама. Петров је приметио да је оно што је код Кавафија кретање, код Христића је заустављање у једном зрелом тренутку лета, склопљеним сказаљкама поднева, у садашњости.

Данас ће на дневном реду овог научног скупа бити излагања проф. др Леона Којена, доц. др Слађане Јаћимовић, проф. др Тихомира Брајовића, мр. Бојана Чолака, проф. др Бојане Стојановић-Пантовић и других.