Зашто су млади агресивни

Све чешће гостовање младих деликвената у црним хроникама представља најдрастичнији доказ тезе да агресија и бруталност не представљају ексклузивно право пунолетних грађана и да је закон немоћан да заштити малолетне жртве малолетних „џелата”. Обрачуни у школском дворишту све се ређе завршавају смањењем оцене из владања, а све чешће – у Ургентном центру, црним хроникама новина или у читуљама. Ученице средње техничке школе из Кикинде и група хулигана у Нишу изборили су се за приоритет у свим телевизијским дневницима.

Психолози упозоравају да на деликвентну сцену ступа генерација која је рођена током деведесетих година и који су уместо цртаних и холивудских филмова гледали језиве кадрове са ратишта у домаћој продукцији, одрастали у окружењу криминалних обрачуна, да би крајем деведесетих одлазила на спавање са звуцима сирена које упозоравају на бомбардовање.

„Агресија је увек реакција на осећање страха и инфериорности, а одговор на питање чиме су та деца уплашена гласи: непостојањем структуре у свету који их окружује. Живимо у друштву у коме се насиљу и агресивном понашању даје велика медијска пажња – телевизијски дневници почињу са вестима о убиству, политичке емисије постале су јавне свађаонице и деца постају свесна чињенице да лоше понашање изазива више пажње од тзв. нормалног понашања”, објашњава Небојша Јовановић, психолог и психотерапеут.

Наш саговорник подсећа да су деца изложена екстремном насиљу на сваком кораку – подаци говоре да је у великом броју наших породица насиље постало монета за комуникацију, а агресивна деца су „лакмус папир” породичне патологије. А на питање – зашто се у финим и пристојним грађанским породицама узгајају агресивна деца, он одговара да је то зато што деца имају осећај да њихови родитељи нису у стању да их заштите од „џунгле на асфалту”, па својом агресијом маскирају сопствено осећање беспомоћности. Осим тога, она живе у друштву у коме агресија пролази некажњено и мисле да ће њихово насиље проћи без последица.

На питање – како објашњава агресивност припадница нежнијег пола, Небојша Јовановић каже да је адолесценција период када девојчице желе да се приближе дечацима, али су заплашене њиховом агресивношћу и имају потребу да личе на њих – то је познат феномен идентификације са агресором. Због тога се тетовирају, стављају пирсинге и пију пиво у жељи да буду „опасне” и „застрашујуће”. Наравно, неке од њих на тај начин имитирају своје идоле са музичке фолк-сцене које се туку у свлачионицама, свађају пред телевизијским камерама и прете једни другима преко страница таблоидa, додаје наш саговорник.

Резултати Уницефове студије, која је урађена у сарадњи са Министарством просвете, а спроведена на узорку од 29.000 ученика у 54 основне школе у Србији, говоре да сваки трећи ученик основне школе трпи псовке, увреде, понижавање и ударце својих вршњака. Четвртина њих изложена је вербалном, па и физичком насиљу од стране својих наставника. Насиљу су склони и старији и млађи ђаци, односно и девојчице и дечаци, а по студији најзаступљенији облици насиља су вређање, давање погрдних имена, исмевање, оговарање и ширење лажи. Одговор на питање – која деца постају жртве насиља у школама гласи: то су малишани који су по било којем основу „различити” од остале деце у разреду, а критеријум различитости може бити све што „боде очи” – од пегица до наочара. На мети школских силеџија често се налазе и нова деца у разреду, али и малишани који ређају све петице у дневнику и доносе награде са школских такмичења. Искуство школских психолога такође говори да су деца различите боје коже и необичног имена, атипичне висине и тежине, оригиналног начина одевања –потенцијалне жртве насиља, а пажњу школских „терминатора” скрећу и мирна деца, ђаци који имају добар однос с учитељем, као и деца са посебним потребама.

Катарина Ђорђевић

------------------------------------------------

Школске звезде

Чиме се објашњава потреба младих да насиље снимају мобилним телефоном?

„Када једном осване снимак злостављања на националном дневнику, тинејџери жељни пажње могу да добију идеју како да постану „звезде” школе. Они не размишљају да такав снимак може бити доказ у судском поступку против изгредника – особе које имају хиперболисану потребу за пажњом не бирају начин да ту пажњу добију, а свесни су чињенице да лоше понашање изазива више пажње од успеха на школском такмичењу. У једном деперсонализованом друштву са урушеним системом вредности, у коме се пажња и популарност добијају посредством „Великог брата”, не треба да чуди потреба тинејџера да на најбизарнији начин привуку пажњу јавности”, каже Небојша Јовановић.