Кад прихватање мандата постане предмет спора

Републичка изборна комисија донела је тек синоћ, због понављања гласања и приговора, укупан извештај о резултатима парламентарних избора одржаних 17. децембра, чиме су се стекли услови за расподелу мандата листама које су прешле цензус. РИК има рок од десет дана да додели мандате, по редоследу кандидата на поднетим листама. Мандати су, међутим, већ данима предмет спора унутар опозиције у вези с тим треба ли их прихватити, или одбити, мада се некако чини да ову причу о дилемама намећу они који, по различитим основама, те мандате и не могу добити.

Новогодишњи и божићни празници зауставили су опозиционе протесте због наводне изборне крађе, а то су искористили љути противници власти, разне организације, али и поједини кандидати за посланике, да „празничну паузу” у протестима попуне новим идејама у „борби за одбрану народне воље”. Медијска подршка, са свих страна, није изостала, па је тако прича о мандатима постала, такорећи, најважнија тема.

Народна воља на парламентарним изборима тешко да је могла бити јасније изражена будући да је листа „Александар Вучић – Србија не сме да стане” освојила дупло више гласова од другопласиране „Србије против насиља”. СПН одлично зна да је парламентарне изборе глатко изгубила, што су чак и неки њени представци јавно признали. Без обзира на то, СПН нема разлога за незадовољство будући да је освојено знатно више и гласова и мандата него на претходним изборима, што је лепо приметио и Павле Грбовић, председник Покрета слободних грађана и један од будућих посланика у новом скупштинском сазиву.

Ако се изузму разни докони твитераши и њихове идеје да опозиција треба да одбије мандате и тако „делегитимизује Вучићеву скупштину”, причу о одбијању мандата у јавност пласирао је Небојша Зеленовић, копредседник странке Заједно, који је изјавио: „Ја сам чуо пуно аргумената да треба прихватити те мандате, ти су сви аргументи истинити и на месту. Али осећам да већина људи није за то да се прихвате мандати. Сад је питање за друштво, за ’Проглас’, за невладине организације, за политичке организације, да ли желимо да наставимо борбу и да ли верујемо да је неприхватање мандата једна нерешива неједначина пред коју бисмо ставили Вучића. Моје је уверење да би неприхватање мандата довело до нових избора, за не дуже од шест месеци, док би њихово прихватање довело до тога да нам наредне четири године нуде неке договоре, без идеје да ћемо имати било шта добро и да ћемо било када имати неке нормалне изборе.”

Зелено-леви фронт је за прихватање мандата, а досадашња и будућа посланица Биљана Ђорђевић изјавила је да би мандати, уколико их не би прихватили, отишли СНС-у, али и да је кампању лакше водити када је опозиција једном ногом у скупштини. Сличан став дели и Павле Грбовић, који је, такође, био посланик до сада, а био би и у новом сазиву. Грбовић сматра да је „скупштински рад у претходних годину и по дана допринео јачању опозиције, нашем уједињењу и јачању, верујем да треба да наставимо у истом правцу”. Грбовић је приметио: „У односу на прошле изборе, странке власти су освојиле пет мандата мање, док су странке наше коалиције оствариле за 30 одсто бољи резултат, што је јасан и мерљив показатељ да је опозиција добро радила у скупштини. На крају крајева, није опозиција отела мандате, па да има моралну обавезу да их враћа, напротив.”

Здравко Понош, председник Србија центра (СРЦЕ), који ће у новом сазиву бити посланик са још осам колега из странке, рекао је, сасвим исправно, да је „технички немогуће да се мандати не преузму, можемо касније да дамо оставку, али треба сагледавати ствари рационално”. Понош је констатовао: „Ми бисмо ове републичке изборе свеједно завршили као другопласирани, да се не лажемо, СНС је имао и мнoго боља предвиђања и остварио је то.”

Ни Александар Јовановић Ћута (Еколошки устанак) не види зашто не би преузео посланички мандат и, како је рекао, наставио борбу и у скупштини и ванинституционално, истичући важност директних телевизијских преноса седница, јер је то „прилика да нас људи чују”. Срђан Миливојевић (ДС), посланик у више мандата, па и овом одлазећем, али и у новом, својом изјавом показује да није џаба седео у посланичкој клупи и да одлично познаје закон. Миливојевић је рекао: „Даном кад смо предали листу ми смо прихватили мандате. Потписао сам изјаву којом прихватам кандидатуру и тај мандат. То значи да Скупштина Србије не може да расправља да ли ја хоћу или нећу мандат, ја морам да узмем тај мандат, па могу да поднесем оставку.”

Лидер НДСС-а Милош Јовановић идеју о враћању мандата сматра бесмисленом и не види шта би се постигло колективним давањем оставки, „осим што би опозиција била додатно ослабљена”.

Враћање мандата, као што каже Јовановић, стварно је бесмислена идеја будући да опозиција губи прилику да се у парламенту захваљујући директним телевизијским преносима представи сваком грађанину, који хоће да чује и види, своју политику, какву год, али и да критикује власт, тако како мисли да треба. Чини се, судећи по изјавама, да само Зеленовић „осећа” да већина људи није за прихватање мандата. Можда је, ипак, тај „осећај” код Зеленовића последица тога што ће његова странка у новом сазиву имати само четири посланика, и то без њега, будући да је био тек 72. на листи, седам места испод црте.

Опозиција, чини се, нема дилему да ли да прихвати мандате, нити треба да је има, уколико је бар нешто научила из ранијих „експеримената” са, прво, бојкотом парламента, а потом и бојкотом избора. Бојкоти им баш ништа добро нису донели. Драгољуб Мићуновић, први председник Демократске странке, пре више од две и по деценије, био је тврди заговорник, како је говорио, хода кроз институције, не искључујући, наравно, ни ванинституционалне начине борбе, али пре свега борбе у институцијама. „Ход кроз институције” подразумева много труда и рада, али нема успеха преко ноћи, нити пречица, о чему сањају многи у опозицији.