Kad prihvatanje mandata postane predmet spora

Republička izborna komisija donela je tek sinoć, zbog ponavljanja glasanja i prigovora, ukupan izveštaj o rezultatima parlamentarnih izbora održanih 17. decembra, čime su se stekli uslovi za raspodelu mandata listama koje su prešle cenzus. RIK ima rok od deset dana da dodeli mandate, po redosledu kandidata na podnetim listama. Mandati su, međutim, već danima predmet spora unutar opozicije u vezi s tim treba li ih prihvatiti, ili odbiti, mada se nekako čini da ovu priču o dilemama nameću oni koji, po različitim osnovama, te mandate i ne mogu dobiti.

Novogodišnji i božićni praznici zaustavili su opozicione proteste zbog navodne izborne krađe, a to su iskoristili ljuti protivnici vlasti, razne organizacije, ali i pojedini kandidati za poslanike, da „prazničnu pauzu” u protestima popune novim idejama u „borbi za odbranu narodne volje”. Medijska podrška, sa svih strana, nije izostala, pa je tako priča o mandatima postala, takoreći, najvažnija tema.

Narodna volja na parlamentarnim izborima teško da je mogla biti jasnije izražena budući da je lista „Aleksandar Vučić – Srbija ne sme da stane” osvojila duplo više glasova od drugoplasirane „Srbije protiv nasilja”. SPN odlično zna da je parlamentarne izbore glatko izgubila, što su čak i neki njeni predstavci javno priznali. Bez obzira na to, SPN nema razloga za nezadovoljstvo budući da je osvojeno znatno više i glasova i mandata nego na prethodnim izborima, što je lepo primetio i Pavle Grbović, predsednik Pokreta slobodnih građana i jedan od budućih poslanika u novom skupštinskom sazivu.

Ako se izuzmu razni dokoni tviteraši i njihove ideje da opozicija treba da odbije mandate i tako „delegitimizuje Vučićevu skupštinu”, priču o odbijanju mandata u javnost plasirao je Nebojša Zelenović, kopredsednik stranke Zajedno, koji je izjavio: „Ja sam čuo puno argumenata da treba prihvatiti te mandate, ti su svi argumenti istiniti i na mestu. Ali osećam da većina ljudi nije za to da se prihvate mandati. Sad je pitanje za društvo, za ’Proglas’, za nevladine organizacije, za političke organizacije, da li želimo da nastavimo borbu i da li verujemo da je neprihvatanje mandata jedna nerešiva nejednačina pred koju bismo stavili Vučića. Moje je uverenje da bi neprihvatanje mandata dovelo do novih izbora, za ne duže od šest meseci, dok bi njihovo prihvatanje dovelo do toga da nam naredne četiri godine nude neke dogovore, bez ideje da ćemo imati bilo šta dobro i da ćemo bilo kada imati neke normalne izbore.”

Zeleno-levi front je za prihvatanje mandata, a dosadašnja i buduća poslanica Biljana Đorđević izjavila je da bi mandati, ukoliko ih ne bi prihvatili, otišli SNS-u, ali i da je kampanju lakše voditi kada je opozicija jednom nogom u skupštini. Sličan stav deli i Pavle Grbović, koji je, takođe, bio poslanik do sada, a bio bi i u novom sazivu. Grbović smatra da je „skupštinski rad u prethodnih godinu i po dana doprineo jačanju opozicije, našem ujedinjenju i jačanju, verujem da treba da nastavimo u istom pravcu”. Grbović je primetio: „U odnosu na prošle izbore, stranke vlasti su osvojile pet mandata manje, dok su stranke naše koalicije ostvarile za 30 odsto bolji rezultat, što je jasan i merljiv pokazatelj da je opozicija dobro radila u skupštini. Na kraju krajeva, nije opozicija otela mandate, pa da ima moralnu obavezu da ih vraća, naprotiv.”

Zdravko Ponoš, predsednik Srbija centra (SRCE), koji će u novom sazivu biti poslanik sa još osam kolega iz stranke, rekao je, sasvim ispravno, da je „tehnički nemoguće da se mandati ne preuzmu, možemo kasnije da damo ostavku, ali treba sagledavati stvari racionalno”. Ponoš je konstatovao: „Mi bismo ove republičke izbore svejedno završili kao drugoplasirani, da se ne lažemo, SNS je imao i mnogo bolja predviđanja i ostvario je to.”

Ni Aleksandar Jovanović Ćuta (Ekološki ustanak) ne vidi zašto ne bi preuzeo poslanički mandat i, kako je rekao, nastavio borbu i u skupštini i vaninstitucionalno, ističući važnost direktnih televizijskih prenosa sednica, jer je to „prilika da nas ljudi čuju”. Srđan Milivojević (DS), poslanik u više mandata, pa i ovom odlazećem, ali i u novom, svojom izjavom pokazuje da nije džaba sedeo u poslaničkoj klupi i da odlično poznaje zakon. Milivojević je rekao: „Danom kad smo predali listu mi smo prihvatili mandate. Potpisao sam izjavu kojom prihvatam kandidaturu i taj mandat. To znači da Skupština Srbije ne može da raspravlja da li ja hoću ili neću mandat, ja moram da uzmem taj mandat, pa mogu da podnesem ostavku.”

Lider NDSS-a Miloš Jovanović ideju o vraćanju mandata smatra besmislenom i ne vidi šta bi se postiglo kolektivnim davanjem ostavki, „osim što bi opozicija bila dodatno oslabljena”.

Vraćanje mandata, kao što kaže Jovanović, stvarno je besmislena ideja budući da opozicija gubi priliku da se u parlamentu zahvaljujući direktnim televizijskim prenosima predstavi svakom građaninu, koji hoće da čuje i vidi, svoju politiku, kakvu god, ali i da kritikuje vlast, tako kako misli da treba. Čini se, sudeći po izjavama, da samo Zelenović „oseća” da većina ljudi nije za prihvatanje mandata. Možda je, ipak, taj „osećaj” kod Zelenovića posledica toga što će njegova stranka u novom sazivu imati samo četiri poslanika, i to bez njega, budući da je bio tek 72. na listi, sedam mesta ispod crte.

Opozicija, čini se, nema dilemu da li da prihvati mandate, niti treba da je ima, ukoliko je bar nešto naučila iz ranijih „eksperimenata” sa, prvo, bojkotom parlamenta, a potom i bojkotom izbora. Bojkoti im baš ništa dobro nisu doneli. Dragoljub Mićunović, prvi predsednik Demokratske stranke, pre više od dve i po decenije, bio je tvrdi zagovornik, kako je govorio, hoda kroz institucije, ne isključujući, naravno, ni vaninstitucionalne načine borbe, ali pre svega borbe u institucijama. „Hod kroz institucije” podrazumeva mnogo truda i rada, ali nema uspeha preko noći, niti prečica, o čemu sanjaju mnogi u opoziciji.