Аписова последња ноћ

Момчило Павловић*

Драгутин Димитријевић Апис (1876–1917), био је ђенералштабни официр за кога се везују најмање четири важна догађаја у историји Краљевине Србије – атентат на краља Александра Обреновића и краљицу Драгу 1903. (Мајски преврат), атентат на Франца Фердинанда у Сарајеву 1914, тајну организација „Уједињење или смрт” (Црна рука) и тзв. Солунски процес 1917, на којем је суђено групи српских официра са Аписом на челу, због наводног покушаја атентата на регента Александра Карађорђевића. На том процесу од априла до јуна 1917, осуђен је на смртну казну и стрељан заједно са артиљеријским мајором Љубомиром Вуловићем и Радом Малобабићем 26. јуна 1917. Рехабилитован је у обновљеном поступку од комунистичких власти јуна 1953. године. Његов лик и његова дела и данас изазивају различите оцене у јавности.

О самом чину извршења смртне казне својеврсни извештај је оставио војни прота, Здравко Пауновић, свештеник из Богатића, народни посланик за скупштину 1893, радикалски првак, хонорарни професор за веронауку у нижој школи Војне академије са мањим прекидима 1905–1911, и референт за вероисповедне обреде при Опште војном одељењу Министарства војног, до 2. октобра 1917, када га је због болести на тој дужности заменио протојереј из Скопља Љубомир Милетић. У Краљевини СХС био је постављен за верског референта у Министарству војном за источно православну вероисповест, уједно и за дивизијског сталног војног свештеника као сталног војног свештеника прве класе, а касније је био и старешина Цркве Свете Петке поред цркве Ружице на Калемегдану, која је била војна капела. Овај извештај, као и позната Аписова „Моја последња воља”, објављен је у „Новом листу” од 9. децембра. 1920, вероватно преузет из „Београдског дневника”, и касније прештампаван.

                                                                 ***

На место губилишта стигосмо тако око један сат по поноћи: Ту видех три раке, једна поред друге, неколико запаљених фењера, и један мањи број војника (око 40 без жандарма), који су са нама дошли.

Наста читање пресуде које је трајало до четири и пол сата изјутра. Што је читање прилазило крају више, то је смрт пружала своје хладне руке и прилазила њима све ближе, и они су све блеђи и блеђи постајали. Пулс на вратној жили, која се виђаше (јер на Димитријевићу не беше крагне на врату), куцаше као чекић. И кад судија, који је пресуду читао рече: „пресуђује” – уши Димитријевићеве посташе прозрачне као наочари, да би се кроз њих видело читати. Димитријевић је пушио цигарету за цигаретом, и преко 40 цигарета је попушио за време читања пресуде. Био је јако узнемирен и нервозан, али присебан, насилно насмејана лица... Црна рука, Црни гробови, Црна и тамна ноћ. Свуд тајанственост и црнина. Често се окретао десно, лево, горе и доле, као да је гледао и тражио некога, надао се и очекивао нешто и некога, али кога и шта, то је била и остала тајна за све нас. С том је надом легао у гроб. За време читања пресуде извадио је из џепа неколико паклића дувана, дао их официру да разда војницима. Но када је све заостале код себе цигарете попушио, он се обрати официру са молбом да му да неколико цигарета, и овај му даде од својих.

Вуловић и Малобабић били су мирни и никуд се с места нису макли за све време читања пресуде; само су се понекад сашаптавали. Вуловић се прво наслонио на штап свој и погнуо се напред, затим је штап метнуо остраг, наштапио се и тако дочекао крај пресуде. Малобабић, са лисицама на рукама, све је једнако држао руке високо према устима, био је сувише миран и хладан, те је и овде изгледао као дете које се са уздигнутим рукама моли Богу. Око пола читања пресуде замоли да му се лисице скину, што би и учињено.

Читање пресуде се доврши око четири и пол сата. Командант места стаде пред њих са неколико речи, и нагласив да су осуђени и недостојни чина, официрскога итд. позва их да знаке официрске (еполетушке) скину. Димитријевић беше то већ раније приредио и одмах их предаде, а Вуловићу их официр откопча и одузе.

„Је ли време да се поздравимо”, рече Димитријевић. „Време је”, одговори командант места. Димитријевић умоли команданта да нареди: да добро гађају, да их не мрцваре, итд. што командант обећа.

Димитријевић прво, па за њим и остали (Вуловић и Малобабић), поздравише се са присутним официрима. Димитријевић затим приђе др. Ј. Петковићу, пуковнику, с њим се пољуби и поздрави, а остали се само руковаше. Најзад Димитријевић приђе к мени, пољуби се и са мном.

Затим ме ухвати за руку; ја се брањах, но он на моје брањење рече: „Молим вас дозволите ми да Вас пољубим као оца и место оца, и мајке моје”, и ја дозволих. То учинише и Вуловић и Малобабић и пољубише ме у руку.

Димитријевић се окрете свом гробу, па погледа на мене и упита ме: „Хоћете нас ви опојати?”. Ја рекох да хоћу, нашто ми одговори: „Хвала, вам. Поздравићу и казаћу мом Аци и Душану (браћи Глишића) да сте нас ви испратили.”

За овим се они између себе по три пут изљубише и опростише се. Димитријевић се окрену Малобабићу и рече: „Господо и браћо, овај човек (пружајући руку на Малобабића) невино умире, а верујте да је врло добар Србин.” Вуловић: „Исто то и ја браћо кажем.” Малобабић ћути.

Димитријевић пође ка гробници, са цигаретом у устима, застаде, и пре него што ће у њу скочити рече: „Збогом, браћо, ја умирем – умирем са жељом да буде Велика Србија, нарочито Југославија.” Скочи у гроб, дође до коца, и као у смеху иронично рече: „За мене великога ово је мала гробница.”

И остала двојица скочише у своје гробове. Димитријевић приђе коцу, окрете се, пружи руке да га вежу, што и би, а то и остали учинише.

Кад Димитријевићу почеше очи везивати, атентатор рече: „Па што да му везујете мараму на очи.” Официр и Димитријевић, као одједанпут рекоше да је то закон и тако треба да буде.

Наста мртва тишина. Мали и страшан тајац. Срца почеше код свију брже куцати и бледило све обузе. Склони се онај вод војника а остадоше само жандарми с пушкама на готовс.

Официр махну сабљом. Грунуше три плотуна одједном, и за тренут ока, три човека мање. Малобабић одмах паде мртав. Димитријевић и Вуловић још живи. Опет пуцањ. Доктор их обиђе и рече да су мртви, али се види да су још живи – и опет пуцањ. Димитријевић паде и већ мртав, а Вуловић још живи, те на њега још један пуцањ и он паде мртав.

Сви присутни гледају као збуњени и ћуте, јер је то страшан призор. Положише их лепо у гроб. Капе им на лице метнуше; гробове затрпаше. Сврших опело. Прелих гробове.... И тиме се заврши овај страшни чин.

„Они одоше Богу на истину”, а ми се вратисмо на своје послове.

Прота Здравко Пауновић

Последња воља

У документу „Моја последња воља” Апис је, поред осталог, навео:

„Иако осуђен од оба суда на смрт и лишен милости Круне, ја умирем невин; у убеђењу, да је моја смрт била потребна Србији из виших разлога. Из свог мог убеђења потиче и моја душевна мирноћа са којом очекујем свој последњи час. Нека Србија буде срећна, и нека се испуни наш свети завет уједињења целог Српства и Југословенства, па ћу ја и после своје смрти бити срећан и блажен, а бол који осећам што ћу од српске пушке погинути, биће ми драг и мио у уверењу да је та пушка уперена у моје груди ради добра Србије, ради оног добра Србије и српскога народа коме сам ја био посветио цео свој живот. У том свом раду, ја сам можда штошта и погрешно учинио, можда сам се нехотице огрешио о саме интересе Србије, али радећи ја сам и грешио, иако никад свесно већ увек убеђен да радим само за добро Србије. Нека ми се опрости за понеку такву погрешку, бар нека ми опросте Срби, а ја ћу се молити Богу да ми он своју неисцрпну милост подари…”

*Историча