Конференција за штампу без микрофона

Микрофон је малена направа великих могућности, а у њеном стварању учествовали су и Тесла, и Пупин, и Едисон и стотине других стручњака. Без њега нема озбиљне свечаности, микрофон је посредник између речи говорника, преко миксете, до звучних кутија преко којих се чује казано. Кад је нешто посебно важно, за говорника се поставе два истоветна микрофона, да не би један отказао. И довде је све јасно. А сада долазе проблеми. Једне недеље, у децембру прошле године, председник Вучић обраћао се нацији из Председништва. Била је то класична конференција за медије, па је „гледалиште” било препуно.

После излагања, председник је понудио представницима медијима да му постављају питања. И ту настаје проблем: из даљине, као с другог света, чује се питање неког новинара, председник то „преводи” за гледалиште и записује – да му нешто не промакне. Тако један новинар, тако други, тако трећи... Шта ту недостаје? Па један бежични микрофон, којег би неки асистент додавао новинарима чија је пријава прихваћена. Тада би читаво гледалиште чуло и питање и одговор, а не би председник морао да записује то што чује из даљине – па да онда преводи нама, гледаоцима.

И није први пут да се то догађа на тако важним скуповима. Морају се поставити правила: озвучава се говорник, али се озвучавају и присутни новинари, који имају обавезу и да се представе, што често заборављају. И тиме би проблем био решен.

А на тим скуповима постоји још један детаљ: водитељ. Он је углавном невидљив, чује му се глас у офу (радијски термин), то је увек дама која се веома лапидарно оглашава. После штуре најаве и, често, бурне расправе, долази оно чувено: „Овим је конференција за медије председника републике завршена”. И ту је крај. А не би требало да буде. Јер, реч је о комуникацији с милионским гледалиштем. Зар је тешко рећи „Овим је конференција за медије завршена. Хвала вам што сте учествовали у њој и желим вам пријатан дан”? Не кошта ништа, а добро звучи.

Неки радознали читалац ове рубрике, који зна чиме се бави потписник овог текста, може и да запита: Зашто се овај музичар меша у медије? Одговор одмах следи: овај музичар је 20 година био шеф Катедре за медије на Факултету музичке уметности, где је, заједно с колегама, стотине студената подучавао етици у комуникацији, сналажењу пред камерама и микрофонима, комуникацији с водитељима, сналажењу у импровизацији пред јавним скупом и тако даље. Из толиког искуства, потписник ових редова даје себи за право да посаветује оне који се труде, али не завршавају посао, да то ураде на најбољи начин. Надам се да ће се, после овог текста, неке ствари унапредити.

Професор Никола Рацков