Konferencija za štampu bez mikrofona

Mikrofon je malena naprava velikih mogućnosti, a u njenom stvaranju učestvovali su i Tesla, i Pupin, i Edison i stotine drugih stručnjaka. Bez njega nema ozbiljne svečanosti, mikrofon je posrednik između reči govornika, preko miksete, do zvučnih kutija preko kojih se čuje kazano. Kad je nešto posebno važno, za govornika se postave dva istovetna mikrofona, da ne bi jedan otkazao. I dovde je sve jasno. A sada dolaze problemi. Jedne nedelje, u decembru prošle godine, predsednik Vučić obraćao se naciji iz Predsedništva. Bila je to klasična konferencija za medije, pa je „gledalište” bilo prepuno.

Posle izlaganja, predsednik je ponudio predstavnicima medijima da mu postavljaju pitanja. I tu nastaje problem: iz daljine, kao s drugog sveta, čuje se pitanje nekog novinara, predsednik to „prevodi” za gledalište i zapisuje – da mu nešto ne promakne. Tako jedan novinar, tako drugi, tako treći... Šta tu nedostaje? Pa jedan bežični mikrofon, kojeg bi neki asistent dodavao novinarima čija je prijava prihvaćena. Tada bi čitavo gledalište čulo i pitanje i odgovor, a ne bi predsednik morao da zapisuje to što čuje iz daljine – pa da onda prevodi nama, gledaocima.

I nije prvi put da se to događa na tako važnim skupovima. Moraju se postaviti pravila: ozvučava se govornik, ali se ozvučavaju i prisutni novinari, koji imaju obavezu i da se predstave, što često zaboravljaju. I time bi problem bio rešen.

A na tim skupovima postoji još jedan detalj: voditelj. On je uglavnom nevidljiv, čuje mu se glas u ofu (radijski termin), to je uvek dama koja se veoma lapidarno oglašava. Posle šture najave i, često, burne rasprave, dolazi ono čuveno: „Ovim je konferencija za medije predsednika republike završena”. I tu je kraj. A ne bi trebalo da bude. Jer, reč je o komunikaciji s milionskim gledalištem. Zar je teško reći „Ovim je konferencija za medije završena. Hvala vam što ste učestvovali u njoj i želim vam prijatan dan”? Ne košta ništa, a dobro zvuči.

Neki radoznali čitalac ove rubrike, koji zna čime se bavi potpisnik ovog teksta, može i da zapita: Zašto se ovaj muzičar meša u medije? Odgovor odmah sledi: ovaj muzičar je 20 godina bio šef Katedre za medije na Fakultetu muzičke umetnosti, gde je, zajedno s kolegama, stotine studenata podučavao etici u komunikaciji, snalaženju pred kamerama i mikrofonima, komunikaciji s voditeljima, snalaženju u improvizaciji pred javnim skupom i tako dalje. Iz tolikog iskustva, potpisnik ovih redova daje sebi za pravo da posavetuje one koji se trude, ali ne završavaju posao, da to urade na najbolji način. Nadam se da će se, posle ovog teksta, neke stvari unaprediti.

Profesor Nikola Rackov