Вртићи потребни и деци са сметњама у развоју

По угледу на развијене земље и код нас су направљени програми за уклапање деце са различитим степенима хендикепа у редовне вртићке групе. Али, број оних који изађу из куће и бораве у предшколским установама како би се социјализовали и дружили са вршњацима још је веома мали.

Предрасуда се ипак, истина споро, ослобађају и сами родитељи чији потомци расту са хендикепом и околина која је доскора зазирала од особа са проблемом у развоју. Број малишана који похађају целодневну наставу у вртићима повећао се у односу на прошлу годину. У београдске предшколске установе уписано је, како кажу у Секретаријату за социјалну и дечју заштиту, 200 малишана и то са блажим сметњама у развоју, што је око пет до шест одсто од укупног броја деце са посебним потребама.

Једна од првих установа која је још 1983. године отворила врата за ове девојчице и дечаке је ПУ „Чукарица”. Прошле године је због све већег интересовања, према речима Милоша Максовића, директора ове установе, оформљена још једна развојна група.

– Са највише осам малишана у групи раде два дефектолога, медицинска сестра а на услузи је и стручни тим вртића, педагози и психолози. Предшколску установу могу похађати деца од друге до 12. године старости. Целодневни боравак користи укупно 14 малишана и тренутно нема никога на листи чекања – каже Максовић.

За упис детета са сметњама у развоју у вртић потребан је лекарски извештај о степену оштећења у развоју, а процену би требало да да и стручни тим установе у коју малишани треба да буду уписани.

Данијела Крстић, дефектолог – олигофримолог вртића „Церак” при ПУ „Чукарица”, каже да је међу полазницима развојне групе највише деце са Дауновим синдромом, оштећеним слухом и аутизмом.

Са малишанима се, како каже, доста ради појединачно што је добра ствар због њиховог развоја и будућег уклапања у окружење.

– Радимо са децом која расту са различитим врстама хендикепа и поклањамо им знатно више пажње него што би имали у редовним вртићким групама. Уређена је и соба за радну терапију у којој се играју и вежбају. Припремамо их и за основну школу јер је најважније шта ће се са децом десити када напуне 12 година када би требало да похађају редовне а не специјалне школе – истиче Крстићева и додаје да се клинци брзо уклопе и да би то требало да знају родитељи који потомке са сметњама у развоју одгајају искључиво на кућној нези.

Посао васпитачица је и да припреме децу без сметњи у развоју на то да је нормално да у будућности у свом одељењу имају друга који не види, носи слушни апарат или је у колицима.

Поред развијања свести код деце и рада са малишанима са хендикепом, потребна је и реформа школског и предшколског система јер, како кажу из Секретаријата за дечју и социјалну заштиту, на овом друштвеном пољу треба још много тога учинити.