Рушење „Електропорцелана”

Нови Сад – Са улица новосадске Подбаре, једног од најстаријих делова града, нестају и последњи трагови фабрике „Електропорцелан”, из чијег круга још извирује високи фабрички димњак од цигле. Интензивно се последњих дана руши комплекс фабричких зграда на углу улица Марка Миљанова и Филипа Вишњића. Приватни инвеститор градиће на том месту кварт стамбених зграда.

Планови су већ прошли кроз руке градских урбаниста, заштитара културног наслеђа и крајњих доносилаца одлука. Нису нађене никакве препреке да ту никне још један парк, резиденција или палата, како се све чешће у Новом Саду називају стамбено-пословни комплекси. „Градимо ваше снове и успомене”, поручује инвеститор који послује и у Београду, на Златибору, у Зворнику и на Јахорини.

Фабрика „Електропорцелан” основана је 1922. као предузеће за производњу предмета од керамике, мајолике и шамота, а касније и за електроизолационе материјале. Објекат се годинама не користи у производњи, а његово запуштено стање видело се иза полупаних прозора и решетки у приземљу. Завод за заштиту споменика културе града Новог Сада сматрао је да објекат не поседује вредности ни стилски ни архитектонски, нити амбијентално.

Међутим, Новосађани имају своју успомене, естетику, и реаговали су на рушење које је кренуло, иначе, тихо раније, унутар фабричког круга. Сада је интензивирано и видљиво са улице, посебно када багер стоји на врху гомиле рушевине и својом кашиком граби ка остатку зидина, док се прашина од потреса диже увис.

„Оде ’Електропорцелан’!”, примећују грађани који на друштвеним мрежама воде полемику чему је тај простор било „паметније подесити”. Је ли могао бити неки паркинг, јавни објекат, можда спа-центар... Њихове успомене сежу у време када је срушен и део старог језгра Новог Сада да би се подигао модерни објекат за Српско народно позориште. Сећају се те прашине и, како кажу, туге када је исто овако нестајало пола улице у срцу града... Други пак понављају како град мора да се развија и да се реши, како мисле, изгледа турске касабе, док их трећи подсећају на историју да је одавде „турско” протерано одавно. Историју, заиста, пишу победници.