Rušenje „Elektroporcelana”

Novi Sad – Sa ulica novosadske Podbare, jednog od najstarijih delova grada, nestaju i poslednji tragovi fabrike „Elektroporcelan”, iz čijeg kruga još izviruje visoki fabrički dimnjak od cigle. Intenzivno se poslednjih dana ruši kompleks fabričkih zgrada na uglu ulica Marka Miljanova i Filipa Višnjića. Privatni investitor gradiće na tom mestu kvart stambenih zgrada.

Planovi su već prošli kroz ruke gradskih urbanista, zaštitara kulturnog nasleđa i krajnjih donosilaca odluka. Nisu nađene nikakve prepreke da tu nikne još jedan park, rezidencija ili palata, kako se sve češće u Novom Sadu nazivaju stambeno-poslovni kompleksi. „Gradimo vaše snove i uspomene”, poručuje investitor koji posluje i u Beogradu, na Zlatiboru, u Zvorniku i na Jahorini.

Fabrika „Elektroporcelan” osnovana je 1922. kao preduzeće za proizvodnju predmeta od keramike, majolike i šamota, a kasnije i za elektroizolacione materijale. Objekat se godinama ne koristi u proizvodnji, a njegovo zapušteno stanje videlo se iza polupanih prozora i rešetki u prizemlju. Zavod za zaštitu spomenika kulture grada Novog Sada smatrao je da objekat ne poseduje vrednosti ni stilski ni arhitektonski, niti ambijentalno.

Međutim, Novosađani imaju svoju uspomene, estetiku, i reagovali su na rušenje koje je krenulo, inače, tiho ranije, unutar fabričkog kruga. Sada je intenzivirano i vidljivo sa ulice, posebno kada bager stoji na vrhu gomile ruševine i svojom kašikom grabi ka ostatku zidina, dok se prašina od potresa diže uvis.

„Ode ’Elektroporcelan’!”, primećuju građani koji na društvenim mrežama vode polemiku čemu je taj prostor bilo „pametnije podesiti”. Je li mogao biti neki parking, javni objekat, možda spa-centar... Njihove uspomene sežu u vreme kada je srušen i deo starog jezgra Novog Sada da bi se podigao moderni objekat za Srpsko narodno pozorište. Sećaju se te prašine i, kako kažu, tuge kada je isto ovako nestajalo pola ulice u srcu grada... Drugi pak ponavljaju kako grad mora da se razvija i da se reši, kako misle, izgleda turske kasabe, dok ih treći podsećaju na istoriju da je odavde „tursko” proterano odavno. Istoriju, zaista, pišu pobednici.