(За)уставно време у тамном вилајету

Не тако давно, током свог излагања о теми „Национални уставни идентитет испред Европске уније”, на међународној научној конференцији одржаној крајем маја 2022. године на Правном факултету Универзитета у Београду, професор Уставног права са Сорбоне Бертран Матје је покренуо дебату о уставном идентитету и његовом схватању у Европи. Након тврдње да је главни састојак уставног идентитета Грчке православна црква, Матје је из публике добио питање: „Шта је главни састојак уставног идентитета Србије?” Он је на то одговорио: „Вероватно Косово... а можда и Европска унија... уосталом, процените то ви сами, зато постоје референдуми.”

Шта је то, у најкраћем, уставни идентитет? Професори Уставног права Правног факултета у Београду покушали су да дефинишу ово теоријско питање које већ деценијама мучи најпознатија светска уставноправна и политиколошка имена. Ратко Марковић и Танасије Маринковић међу првима бележе да се уставни идентитет састоји од основних уставних вредности и да се може открити кроз анализу старих историјских устава, јер су одређене правне норме остале на снази ако нису биле везане за писани устав. Владан Петров „проналази” уставни идентитет у уставном тексту дефинишући га као скуп „општих и посебних уставних начела, као и уставних вредности”. Он је, другим речима, „уставно језгро” једне државе – нешто на чему почива уставни модел једне државе.

Ако уставни идентитет посматрамо као скуп основних уставних вредности које су садржане у уставу једне земље, поставља се питање шта то чини уставни идентитет БиХ (уколико га она уопште и има)? Крајње упрошћено, чини се да је то оно „везивно ткиво” из ког је саткана Босна и Херцеговина – постојање два ентитета и три конститутивна народа. Дакле, уставни идентитет БиХ чине Република Српска и Федерација Босне и Херцеговине, које су уједно и (једне од) потписнице Дејтонског мировног споразума, као и Срби, Хрвати и Бошњаци, као конститутивни народи у БиХ.

Ако је то тако, зашто у Уставном суду Босне и Херцеговине не „седе” особе које на најбољи начин репрезентују уставни идентитет БиХ? Зашто се у њему не налази оличење уставног идентитета те земље – представници Републике Српске и Федерације Босне и Херцеговине из редова сва три конститутивна народа (Срба, Хрвата и Бошњака), па и осталих (како то налажу раније пресуде Европског суда за људска права), него су ту и међународне судије? Одговор на ово питање само делимично „лежи” у самом уставног тексту. Устав БиХ у чл. 6/1 предвиђа да се Уставни суд БиХ састоји од девет чланова – четири које бира ФБиХ и два која бира РС. Преостала три члана бира председник Европског суда за људска права, након консултација са Председништвом БиХ. Међутим, овај начин одлучивања од почетка изазива кризу у БиХ, неретко доводи до прегласавања Срба и Хрвата, као и антиуставног и антидејтонског деловања, што је у последње две године кулминирало доношењем Закона о непримењивању одлука Уставног суда БиХ у Републици Српској, као и одласком српских судија из Уставног суда БиХ. „Крњем” Уставном суду БиХ тренутно недостаје и један судија из реда хрватског народа, а до 2026. године би све „домаће” судије требало да оду у старосну пензију, чиме би у његовом саставу остале само стране судије. Какав је легитимитет органа у којем се уместо „домаћих” налазе само судије из Немачке, Швајцарске и Албаније? Овај апсурд би требало да се реши променом начина избора и састава судија Уставног суда БиХ. Злонамерни политичари у БиХ истичу да би таква активност представљала неуставан потез чиме показују елементарно непознавање устава сопствене државе. Устав БиХ у чл. 6/4 дозвољава Парламентарној скупштини БиХ да, пет година од првог именовања страних судија, законом предвиди другачији начин избора то троје судија. Дакле, сâм Устав БиХ оставља могућност заштите уставног идентитета БиХ, стављањем под законске оквире могућност измене начина избора и састава Уставног суда БиХ. Јер шта даље? Има ли држава уставни идентитет (па и Устав) уколико њен Уставни суд чине (само) представници међународне заједнице? Имају ли такве одлуке шансу да буду спроведене? Чини се да је у Босни и Херцеговини у току зауставно време једне дуге и исцрпљујуће утакмице – оно не мора нужно да значи да ће се убрзо „свирати” крај, премда је за наставак такмичења неопходно да се зауставно време претвори у за-уставно време (време за Устав), у којем ће се у потпуности поштовати дејтонски Устав БиХ, а самим тим и уставни идентитет БиХ, кога чине Република Српска и Федерација Босне и Херцеговине са свим својим дејтонским надлежностима, укључујући и три конститутивна народа и остале у БиХ.

Асистент на Уставном праву Правног факултета Универзитета у Београду

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa