Реанимација литијумског мртваца

Текст Дејана Вука Станковића „Мораторијум на еколошки популизам” био би сасвим у реду да је уоквирен и да је у заглављу обележен као „Оглас”. Има „Рио Тинто” велике фондове за маркетинг, за исплате хонорара лобистима који своја уверења мере новцем а не рационалним еколошким аргументима. Пошто се не ради о плаћеном огласу, добили смо аутентичан памфлет.

Аутор дели исти онај жал као и Александар Вучић који је почетком 2023. изјавио да му је жао што није омогућио референдум о експлоатацији литијума, тражене али и оспораване руде која се користи за пуњиве батерије мобилних телефона, лаптопа и електричних аутомобила.

„Да је референдум био, опозиција би изгубила. Жао ми је што смо послушали те несрећнике и лажове па одустали од највећих и најбољих инвестиција.” „Ја сам једини који се званично залаже да користимо литијум јер сматрам да не треба да будемо једине будале на свету које то не раде”, изјавио је тада председник гостујући на РТС-у.

Следећи таква упутства, Станковић би да реанимира литијумског мртваца, па нам нуди колосалну замену теза: народ се на прошлим изборима већински изјаснио за Српску напредну странку, неки осведочени противници ископавања литијума нису прешли цензус – што значи да је народ већински подржао рударење „Рио Тинта”.

„Ватрено залагање за уставни мораторијум на копање литијума претворило се, вољом народа Србије, у демократски мораторијум у еколошки популизам. У случају професора (Ратка) Ристића, изостао је и трансфер научног ауторитета професора универзитета у област политике. Његова анти-Рио Тинто експертиза остала је без политичке легитимације и ауторитета.” Тако је то генијално закључио Д. В. Станковић који се одмах легитимисао називајући пежоративно читав један покрет „еколошким популистима”. Већ у старту је противнике рударења литијума покушао да дискредитује.

„’Свети’ медијски рат против ’Рио Тинта’ угаони је камен еколошког популизма, при чему је на бизаран начин постао и одлика грађанске ’честитости’ и колективне одговорности’”, дефинише аутор своје ривале али и сопствену „честитост”. „Еколошки популизам је политички став одбијања истраживачко-технолошког процеса коришћења природног ресурса због дискутабилне, (не)оправдане забринутости за животну средину.”

Откуд Станковићу право да арбитрира, да из дебате екскомуницира универзитетске професора, да тако олако и арогантно туђе ставове проглашава за „дискутабилне”? Како је протест оних који су узвикивали „Рио Тинто марш са Дрине” на једном постао „(не)оправдан”? Које му то квалификације дају за право да омаловажава забринутост великог дела српске јавности?

Ако су и гласали за СНС, не значи да су људи за еколошко уништавање не само Јадра, већ и великих делова ове земље са дугорочним и неизлечивим последицама. Нису избори били референдум за ископавање литијума, као што аутор признаје, али би у свом уратку желео да докаже супротно.

Не бих да улазим у његове мотиве, мада их нема много. Чини се јасним да Д. В. Станковић жели да помогне новој влади да поправи штету због одлуке да суспендује првобитно дату сагласност на ископавање литијума. Зато свесно превиђа да је та одлука била изнуђена у таласу демонстрација и блокада путева широм Србије – у којима је учествовало и много напредњака. Не морају људи да на све теме мисле исто.

„Медијски и ’улично’ хиперактивни антилитијумски лоби зелено-левих странака и појединаца, уклопио се у ширу, политички хибридну коалицију ’Србија против насиља’. Размере њиховог политичког посрнућа нису непосредно видљиве”, констатује аутор визионарског талента да утврди „размере посрнућа” – највећег успеха опозиције од 2014!

То што је антилитијумска коалиција победила на локалитетима где се очекује отварање рудника, резултат је „кампање страха и дезинформација”, надахнуто закључује аутор. Дебакл противника рударења њему је непосредно проверљив и отвара „прозор могућности за нове развојне шансе и друштвено-економску добит и благостање, како лозничког краја, тако и државе Србије”.

Уважавам што се Д. В. С. недвосмислено декларисао и што је, уз све спољне подстицаје, смогао храбрости да овако отворено гурне прст у око већинској јавности ове земље. Његов текст је допринос председнику и напредњачким властима који би да рударење литијума започну поновним отварањем политичке јаме. „Рио Тинто” ће то такође знати да цени.

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa