Ревитализација српске идеје

Протекло је више од тридесет година од када је почео ратни распад СФРЈ. Време од краја ратова на тлу бивше Југославије до данас испуњено је разноврсним утицајима којима се покушава стварати нова морфологија политичког простора некадашње државе. Ти утицаји су како екстерни, најчешће осмишљавани као део политике великих и регионалних сила, тако и унутрашњи, аутентични, произведени на тлу о којем је реч.

Да би заинтересовани истраживач могао добро да се снађе у разумевању политичких процеса у нашем региону данас, веома би користило да поседује информације о релевантним утицајима које помињемо и да може прецизно да евидентира детерминанте којима се дефинишу оквири даљих могућих токова. Једна од тих кључних детерминанти је ревитализација српске идеје, која се у овом моменту јасно уочава кроз три трасе које теку упоредо.

Прву трасу представља јачање државе Србије и снажење њеног утицаја пре свега у регионалном, потом и у ширем европском оквиру. Ни у једном моменту у ових тридесет и нешто година српска држава није била јача ни утицајнија него што је то случај данас. То стање се често и јасно евидентира у бројним анализама у којима се третира ситуација у државама региона, њихови билатерални односи или допринос сваке појединачне државе у регионалним иницијативама у којима учествује.

Суочавање са појавом и последицама вируса корона у првој половини 2020. године био је огромни здравствени, али и политички изазов за све ове државе. У поређењу са осталима држава Србија је реаговала најбрже и најбоље. Обезбедила је све врсте вакцина својим, али и грађанима свих држава региона. Вакцине су из Београда или слате у околне државе као помоћ или су грађани тих држава долазили у Београд да би се вакцинисали.

То је један у мору примера који је аналитичаре наводио да размишљају и пишу о томе да је у овом времену Београд метропола не само по бројности популације већ и као политички центар највећег значаја у нашем региону. Такав став увек је примарно аргументован очигледним економским снажењем државе Србије, али и улагањима у војне потенцијале, која су када је реч о српским савезницима потпуно транспарентна и која ни у најмањој мери нису осмишљена да буду претња миру. Војно снажна Србија као војно неутрална држава гарант је мира.

Име друге трасе је Република Српска. Нема дилеме да се Република Српска препознаје по израженој плуралности актера у политичком пољу, која политичке расправе некада чини и напетим. Али три су елемента којима се данас у Републици Српској доприноси ревитализацији српске идеје.

Један елемент се тиче односа према Србији. Без обзира на страначке разлике, сви у Републици Српској осећају љубав према Србији и приврженост српству. Ако негде на овој планети постоји јединство око неког питања, онда та врста слоге и заједништва постоји у Републици Српској када је реч о односу према Србији и српству.

Други елемент повезан је са утицајем на процесе одлучивања у Босни и Херцеговини. Утицај Републике Српске на процесе на централном нивоу власти у Сарајеву данас је већи него било када раније. Ова чињеница је посебно важна када је вежемо за став Београда да мостова са Сарајевом треба да имамо што је могуће више и да Срби и Бошњаци треба да промишљају како све боље и успешније да сарађују.

Трећи елемент се тиче унутрашње политичке и друштвене кохезије у самој Републици Српској. Уочи локаних избора који ће бити организовани на јесен, делује да тензије у унутрашњој политици Републике Српске никада нису биле мање. Добро је да постоји политичка плуралност, али је једнако добро да разноврсност у политици буде чврсто везана за идеале и начела која нас спајају и која обезбеђују јак осећај заједништва. Утисак је да Република Српска иде ка томе.

Коначно, изузетан допринос ревитализацији српске идеје стиже из Црне Горе. То је посебна траса овога пута који смо назвали ревитализацијом српске идеје. Просветитељске литије које је покренуо митрополит Амфилохије Радовић најавиле су еру тробојке у Црној Гори. Та нова ера Црној Гори доноси помирење међу браћом и много боље међусобно разумевање. Она је донела и једну вредност која је посебна – да црногорско није и да не може да буде антисрпско. Поједини актери би додали да није црногорско ако није српско.

Мило Ђукановић је у дугом периоду своју политику темељио на антисрпским сентиментима. То је била политика тешких подела у Црној Гори, која је у народ уносила заваду. Његова покварена политика заваде доживела је крах на парламентарним изборима 30. августа 2020. године, потом и на председничким изборима прошле године на којима је Јаков Милатовић убедљиво победио Мила у директном дуелу.

Постђукановићевска Црна Гора развија се данас на темељима идеала који су освојени оном великом тридесетоавгустовском победом. У црногорском друштву доминира став и осећај да Црна Гора нема ближега од Србије и да везе међу људима које је Мило кидао, треба сада обновити и учврстити. Црногорска политика прати овај пут којим иде друштво. Додуше нешто спорије него што би понеко можда очекивао, али ипак сигурно.

Посебно је у овом кретању важна и добра улога Митрополије црногорско-приморске Српске православне цркве и митрополита Јоаникија. У поређењу са свим институцијама и другим организацијама у Црној Гори, ауторитет Српске православне цркве је у Црној Гори убедљиво најснажнији. Он је и формално евидентиран потписивањем Темељног уговора Црне Горе са Српском православном црквом што су поздравили и православни верници и представници других верских заједница у Црној Гори.

Још једно треба прецизно саопштити: Београд је покретач и центар процеса који значи ревитализацију српске идеје. Из Бањaлуке и из Подгорице се гледа ка Београду као центру из којег долазе најбољи утицаји, којима се обезбеђује општи прогрес. Веома је важно да за Београд и у симболичком и у суштинском смислу везујемо прогрес. Јер што су Београд и Србија развијенији, снажнији и прогресивнији, то ће сила гравитације јаче да вуче ка том центру.

Доктор политичких наука

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa