Соли на реп

У име свих преварених наивних купаца станова, обрадовах се. Усваја се, коначно, закон којим може да се одузме преваранту оно што је стекао криминалом. А многи, на пример, станове препродавали више пута, на ангро! Или их чак нису ни правили, а паре ћердали. Сада, када усвоје закон, узеће им се све, до гаћа. И да се народу враћа. Тамо неким Лукићима, Станковићима и осталима који су јадили ког су стигли, као некад покојна Дафина.

И предлог закона дошао пред скупштину, али, не лези, враже! Народна, а и моја радост беху кратке! Нисам био тамо, али читам да министарка правде рече нешто као да манипулација становима није кривично дело. Склопиш уговор, даш паре за стан и на крају све поједе маца... Па зато преварених ко плеве! Ако то није криминал, зато сам касно и схватио зашто ничу и удружења ових станова жељних наиваца. Ваљда се лакше плаче заједно него појединачно!

Министарка се или није добро разумела са предлагачем амандмана који је тражио да и ови продавци магловитих станова буду гоњени или није била вољна да одговара. Превара јесте кривично дело, али до сада је било – ако нема стана онда нема шта да им се реквирира. До сада је било могуће одузети само имовину за коју се докаже да је стечена извршењем кривичног дела за које је неко осуђен правоснажном пресудом. Законом о одузимању имовине стечене криминалом од осуђеног криминалца би могла бити одузета сва имовина за коју не може да докаже како је стекао, као и од његових блиских сродника и других лица за које се докаже да је на њих пренео имовину. И ту су многи видели шансу да правна држава почне да функционише. Зато је тај дуго очекивани законо о одузимању имовине проистекле из кривичног дела представљен као будуће ефикасно средство државе у борби против криминала и корупције.

То је закон о којем се годинама причало, расправљало, предлагало и који се жељно ишчекује, пошто овакав закон до сада Србија није имала. Приликом израде закона о одузимању имовине мафијаша угледали смо се и на праксу земаља попут Италије, Ирске, Велике Британије, као и САД у којима се одавно ефикасно спроводе законска решења која подразумевају одузимање нелегално стечене имовине. При свему овоме заборавља се важна ствар: истиче рок када мора да буде усвојено неопходних седам закона како би Србија дошла, ако жели, на „белу” шенгенску листу. У тај „сет” спада и закон о одузимању имовине проистекле из кривичних дела. И шта сада, ако буде „селективан”, ако не стрпа све криминалце под исту капу, шта онда? Признање немоћи или прилог оној причи јесте да је и лош закон бољи од никаквог. Слаба је то утеха онима који имају пресуде, а не могу да наплате штету. Имају доказе, а не виде шансу за наплату. По мишљењу многих, овај закон чак прекасно стиже, јер су „кипарске” и „кајманске” паре одавно отишле даље, тајкуни су их „опрали”, многи су опрали и своје биографије, имања, евре... Зато, само без журбе. Тражимо да богиња правде не вири кроз повез. Јер, журба због „белог шенгена” може да помогне „птичицама” да оду из кавеза, а онда џаба нам закон! Соли на реп, да не одлете. Криминалци нас поједоше.