Недовршени послови чекају овај национ

Нова књига Ненада Новака Стефановића „Србија описана кућама” (у издању Лагуне), кроз различите епохе говори о начинима градње и архитектонским стиловима, од Лепенског вира до новобеоградског Блока 23. Уједно је ово и приповест о српским средњовековним манастирима и тврђавама, војвођанским палатама и раскошним сецесијским кућама, а за све су везане људске судбине и историјске личности попут Карађорђа, Боре Станковића, краљице Драге, Богдана Богдановића. Ненад Новак Стефановић заљубљеник је у душу кућа, писао је о оним београдским, а сада је кренуо на пут широм Србије.

После књиге о љубавној историји Београда и стотину београдских кућа, настављате да исписујете историју Србије кроз приче о кућама. Како куће проговарају о људима и добима?

Својим језиком, који сам учио, као што се учи језик града или језик птица. Најпре је важно умети слушати. Животописи кућа су у зидовима, у породичним папирима склоњеним по претрпаним орманима, као и у људима који су их градили и у њима живели. Градитељска историја Србије је богата, њен временски распон износи девет хиљада година! Толики је размак између мезолитског насеља Лепенски вир поред Дунава и бруталистичког Блока 23 на обали Саве, на Новом Београду. Почетне и завршне тачке моје књиге „Србија описнаа кућама”. Тај архитектонски лук је реалан, те грађевине се могу додирнути и моја књига је управо нека врста водича, намењеног да се стави у џеп и да се с њим крене на пут по културним слојевима наше лепе земље.

Доказујете да је историја изградње и људске креативности, у ствари и повест о освајању, рушењу и страдању... Томе сте посветили посебно поглавље, и то за старије од 40 година?

Као што на ТВ програму пред почетак неког филма излази упозорење да није препоручљиво за млађе од 18 или 12 година, ја сам написао једну причу у књизи коју не препоручујем млађима од 40 година, а то је прича о нама. Упоредо са нагоном стварања, који би се могао назвати либидом, примећујемо да делује и нагон који класична психоанализа назива нагон мортидо – нагон уништења. Градитељска повест Београда, на пример, циклично је смењивање сила либида и мортида. Опште је познато да енциклопедије бележе како је Београд највише пута бомбардована престоница и ми још саплићемо поглед о велике рушевине у самом центру града, мислим на Добровићеву зграду Генералштаба. Та динамична дихотомија либида и мортида еруптивно проговара у урбанитету престонице.

Зашто сте овога пута посегнули и даље и дубље у историју, у време открића наших највећих археолога и геолога, Драгослава Срејовића, геолога Јована Жујовића, археолога Миодрага Грбића, и других?

Србија је радост археолога, приметио је још Феликс Каниц. Земља смо богата културним слојевима. У парку код Народне скупштине док разговарамо стоји откопан вредан налаз из римске епохе Београда, неких 80 метара добро очуваног римског аквадукта из другог или трећег века наше ере, који је водио од данашњег Трга Николе Пашића ка Ташмајдану. Изузетно вредан налаз који нам говори о утицају римског градитељства и таквим налазом би се поносио сваки град Европе и добро би га заштитио. Назвао сам то поглавље Подземно светло Рима. Надам се да ће бити направљен археопарк на том месту, на крову подземне гараже, и да аквадукт неће уништити нека провинцијална распамет. И да ћемо с поносом да показујемо наше археолошко благо, које су изнели на видело радознали прсти поменутих научника. С њиховим прстима завученим у торту историјских слојева Србије некако ми је било логично да почнем књигу.

Подсећате непрестано на урбане легенде, на то да је Срејовић личио на лепенске фигуре, а када је реч о ископинама Сингдидунума, на кога вам је заличила Беба Лончар, са временске дистанце од 18 векова, како тумачите историјске синхроницитете?

Ми живимо и кроз наше претке. А наши преци су и све оне старе културе које баштинимо. Лик Римљанке из Сингидунума и Бебе Лончар осамнаест векова касније док вози веспу Булеваром револуције, трасираним у римско доба као Виа милитарис, мени су толико били слични да сам морао да их упоредим у књизи. Београдски „фенси” стил кроз векове. Кроз целу књигу ја понављам да историја Срба не почиње од досељавања Словена у шестом веку, јер српски народ је културно много старији и баштиник је древних традиција тла на којем данас живимо. Не треба се одрицати богатства које смо добили усудом живљења на промаји историје. То је обично казна, али и дар.

Преко римског и турског периода, стижемо до кнеза Михаила Обреновића и питања националног идентитета. О чему говори тужна судбина летње резиденције кнеза Михаила у Аранђеловцу?

Можда говори о некој карми недовршености овдашњих владарских замисли. Мени се наметнуло поређење два историјска факта, и да је кнез Михаило убијен у атентату не успевши да види довршење летњег двора у Аранђеловцу, али и много касније истоветан животни крај премијера Зорана Ђинђић који је хтео да то здање буде реновирано за прославу 200. годишњице Првог српског устанка. Како бих вам рекао. Магматична је овдашња свака идеја о идентитету. Погледајте како пропада то велелепно знање, као нека велика опомена о недовршености послова који чекају овај национ, да се изразимо у стилу „Сеоба” Црњанског.

Како су зграде проговориле политичким језиком у време раскида са Совјетима, како је Богдан Богдановић видео Београд?

Соцреализам као совјетски тип градње трајао је коју годину по Резолуцији ИБ-а и практично га је сместио на депо архитектуре Богдан Богдановић својим текстом у „Борби”, али и својим делом. Он је правио југословенске Стоунхенџ композиције које су партизанску епопеју представљале као борбу деце сунца против сила мрака. То је било нешто ново, отклон од догме „гвоздене завесе”. Значајни су такви људи као што је био Богдан Богдановић, премда се не слажем с многим његовим идејама, важно је имати у интелектуалној заједници и оне који пливају узводно, кад сви пливају лакше низ воду. Увек је добро да неко осветли и другу могућност коју већина не види или не жели да гледа.