Унакрсна ватра преко кијевске цркве

Богочовек Исус Христос, од ученика својих, основао је цркву. Пре тога ће поручити: „Сазидаћу Цркву своју, и врата пакла неће је надвладати.” Од тада, од свог настанка, црква, попут винове лозе, шири се светом. Помесне цркве могу настати, и настају само – из цркве. А кроз целокупну хришћанску историју било је небројено покушаја, на нецрквени начин, успостављања разних тобожњих цркава. Све те парацрквене организације, самим чином таквог успостављања, биле су унапред осуђене на пропаст.

Онај ко није у црквеном јединству, тај је у расколу. А раскол је чин отпадништва. Јер, како је опомињао патријарх Павле, „то значи одвајање од животворних сокова које сваки хришћанин, као винова лоза, прима од чокота, Христа”.

У историји има велики број примера превазиђених раскола, да се они који су отпали врате у канонско јединство. Али, онај што је у расколу да остане при ономе због чега је пао у раскол, и да се као такав уврсти у канонски поредак, то је баш (смела) реткост.

Управо то се десило у Украјини. Две расколничке верске организације: Украјинска православна црква Кијевског патријархата и Украјинска аутокефална православна црква ујединиле су се 2018. године. А онда су, тако уједињене, уписане у државни регистар, под званичним именом: Кијевска митрополија Украјинске православне цркве (Православна црква Украјине).

Затим, на Бадњи дан, 6. јануара 2019. године, цариградски патријaрх Вартоломеј уручује томос о аутокефалности Православној цркви Украјине.

Тим неканонским чином Цариградске патријаршије Православна црква Украјине, пред очима лаичке јавности, узводи се у исту раван са канонском Украјинском православном црквом (Московског патријархата).

Потоњи догађаји показаће да је то био чин слабљења и разбијања јединства православне цркве на васељенском нивоу, али и чин који ће водити у распламсавање рата на подручју дотадашње Украјине.

Расколничку Православну цркву Украјине признале су само четири помесне православне цркве, и то оне под грчким утицајем: Цариградска и Александријска патријаршија, као и Грчка и Кипарска архиепископија. Остале помесне цркве нису се сагласиле са том опасном и неканонском одлуком Цариградске патријаршије.

Међутим, за државне власти Украјине и иностране центре моћи, који су иза њих стајали и изазивали рат, то је било довољно. Кренуо је процес потискивања и уклањања из духовног живота и са јавне сцене канонске Украјинске православне цркве, а протежирања расколничке Православне цркве Украјине.

Процењивано је да је Украјинској православној цркви, до давања томоса о аутокефалности (расколничкој) Православној цркви Украјине, припадало више од 50 одсто становништва Украјине (тачније око 65 одсто). У међувремену, нарочито од „наранџасте револуције” 2004, државног удара 2014. и тобожњег стицања „аутокефалности” насиљем и отимањем храмова канонске цркве, настоји се да се ојача расколничка црквенолика верска организација. Процена из прве половине ратне 2022. године јесте да канонској Украјинској православној црква припада око 39 одсто, а расколничкој Православној цркви Украјине око 31 одсто грађана Украјине.

Након признања расколника и отпочињања рата, саветник украјинског председника Михаил Подољак изјављује да се завршава ера постојања две православне цркве, најављује да ће ускоро постојати сама једна црква, а да ће се сви обреди одвијати искључиво на украјинском језику.

С отпочињањем рата, 2022. године, кренули су и напади на Украјинску православну цркву. Да би се сачувала црква, Сабор Украјинске православне цркве (Московског патријархата), 27. маја 2022. године саопштава да је промењен статут и да је од тог тренутка ова аутономна црква потпуно самостална и независна. А у децембру исте године њен митрополит Онуфриј (Березовски), борећи се да сачува цркву и показујући лојалност украјинској држави, објављује да је изашао из Синода Руске православне цркве.

Патријарх руски Кирил, знајући у како тешком положају се налазе прогањани свештеници у Украјини, замолио је православне свештенике у Русији да „деликатно говоре” о ономе што се дешава у Украјини. И образложио: „Кад наступи мир и кад се врати могућност нормалног општења, моћи ће се разговарати о јединству цркве.”

Ништа није помогло да се заустави гоњење канонске цркве од украјинске државе. Претресани су и масовно њени храмови. Сви свештеници и монаси код којих су пронађене било какве књиге штампане у Русији проглашавани су „кртицама у мантијама”. Уследили су и кривични поступци против свештеника који су, по таквим критеријумима, оптуживани да тобоже руководе „центрима руског утицаја”.

Украјинској православној цркви дат је рок да се до 29. марта 2023. године исели из комплекса Кијевско-печерске лавре, под изговором да је истекао десетогодишњи закуп, а да се уговор о закупу неће обновити. Верници, живим штитом, молитвама и телима својим, спречили су тога дана отимање највеће православне светиње на тлу Украјине, у којој се, поред осталог, чувају и мошти 123 свеца. Ипак, након тога, Украјинска служба безбедности упала је и претресла стан митрополита Павла (Лебеда), настојатеља Кијевско-печерске лавре и одредила му кућни притвор. Осумњичен је за „сарадњу са Русијом” и за „распиривање међурелигијске мржње”. Потом је један кијевски суд митрополиту одредио двомесечни притвор и протерао га из Кијева у село Воронки у Бориспољском рејону, уз забрану да контактира са верницима и обавезу да носи електронску „наногвицу”, да би тако стално био под пуном контролом полиције.

Средином августа исте године украјинска полиција затворила је улазе на територију Кијевско-печерске лавре. Образложено је да ће улаз у лавру бити затворен док комисија Министарства културе Украјине не „врати државну својину”. Према одлуци украјинске владе, све зграде и сви храмови морају бити државни, а држава ће одлучити како ће они да се користе. Тада је полиција заузела зграде у којима су живели монаси. А пре тога заузела је и запечатила резиденцију митрополита УПЦ Онуфрија. Потом је Министарство културе дефинитивно забранило и наставницима, студентима и сарадницима Кијевске духовне академије и семинарија да се налазе у Кијевској лаври.

Након Октобарске револуције донет је, 23. јануара 1918. године, Декрет савета народних комесара о одвајању цркве од државе и школе од цркве. У њему се, под тачком 12 каже: „Никакве црквене и религиозне заједнице немају право да поседују имовину. Оне немају статус правних лица.” А под 13. тачком: „Сва имовина коју поседују у Русији црквене и религиозне заједнице проглашавају се за народно добро.”

Комунисти су црквену имовину прогласили за – народну. Тако само именовану, а за себе присвојену. Украјинска држава, настала по распаду Совјетског Савеза, ту неправду није исправила.

У гоњењу канонске цркве у Украјини ишло се до краја. Украјински парламент, Врховна рада, 19. октобра 2023. године, изгласао је закон којим се судовима даје право да забране деловање Украјинске православне цркве. Донетим законом предвиђена је измена законодавства и „спречавање активности у Украјини верских организација чија се управа налази ван Украјине, у држави која врши оружану агресију на Украјину”.

И пре тога украјинске државне власти, другим мерама, ишле су на то да утичу на духовно биће православног народа у овој земљи. Председник Украјине Владимир Зеленски, иначе Јеврејин, потписао је закон о преношењу празновања Божића са 7. јануара на 25. децембар, када, изузев појединих помесних цркава, слави неправославни свет. Али Синод канонске УПЦ то није прихватио. Ни већински народ том захтеву није подлегао.

Утицај иностраног фактора на црквени живот у Украјини разоткрили су и сами расколници. У пролеће 2023. године расколничка Православна црква Украјине својим највишим признањем (орденом Крст Православне цркве Украјине) одликовала је бившег америчког државног секретара Мајка Помпеа, уз образложење да се награђују његове заслуге у формирању и стицању статуса те парацрквене организације. Медији објављују да се Помпео хвалио да је лично допринео стварању Православне цркве Украјине, а њен митрополит Епифаније, урученим орденом то је и потврдио. Пут је ишао преко Истанбула, где су емисари из Вашингтона убедили цариградског патријарха Вартоломеја да одступи од канона.

*Доктор културолошких наука