Ватромет у глави

Да сте којим случајем у прилици да ослушнете, чули бисте непрекидно пуцкетање у људском мозгу. А када бисте га држали у руци, видели бисте да је то житко ткиво, налик пудингу, споља црвенкасто, изнутра беличасто, нешто теже од килограма (писац Анатол Франс и Франц Гал носили су најмање – 1.000 до 1.100, владалац Оливер Кромвел и песник лорд Бајрон највеће – 2.000 до 2.230 грама).

Људски мозак и развиће (еволуција) у материци исти су малтене 30.000 година.

Јасно су издвојене две половине (хемисфере) које изгледају као да окружују дебели стубић – продужену мождину што се при дну сужава у кичмену. На потиљку се налази избочина у облику карфиола, мали мозак (cerebellum), који извирује из великог (cerebrum). Пол Меклин четрдесетих и педесетих прошлог века увео je занимљиво разврставање према старости на: у највећој мери примитивни – рептилски, напреднији – стари сисарски и најсавршенији – нови сисарски. Потоњи се налази у спољашњем слоју, можданој кори (cortex), задужен је за рационално мишљење и претрпео је највеће промене у еволуцији. Дебео је око два милиметра и, према различитим тумачењима, дели се на педесетак до стотинак области (зависно од задатака које обавља).

Предчеоно (префронтално) подручје се најбрже мењало: код мачака се повећало за три, код шимпанзи за 17, а код људи, чак, за 29 одсто. Повезано је с најтананијим испољавањем ума, суштином личности и начином опхођења (карактер).

Забрањен у јеловнику

Староегипатски рукопис, исписан хијероглифима на папирусу око 3000. године пре наше ере, први пут у повести помиње мозак под правим именом. И древни Египћани, и Месопотамци, и Јевреји веровали су да се ум и осећања крију у срцу. Насупрот томе, антички Грци су замишљали да је мека и тајновита твар у лобањи савршено боравиште за душу, наметнувши строгу забрану да мозак ма које животиње заврши у човековом тањиру. Шта би казали да виде данашње сладокусце како у сласти гутају поховани?

Философ Демокрит је, по свему судећи, пре свих схватио да су мисао и осећај материјалне природе, да зависе од једне подврсте атома који мењају свој положај у простору, а да је „мозак чувар мисли и ума”. Коначно се увидело да су код човека, који разумом далеко превазилази остала створења, мождане вијуге богатије, а лекар Гален је указао да је мозак средиште управљања телом и менталним радњама.

Математичар и философ Рене Декарт је пре три столећа тело упоредио с машином (што се и у наше време често чује), најсличнијој оргуљама, а за душу је рекао да је нематеријална, јединствена и бесмртна и да се обоје спајају у пинеалној жлезди. Следећи проучаваоци (да их не набрајамо) обогатили су подужи списак новим сазнањима. Шта ми данас знамо?

У најзапретанијој твари на свету, испреплетеној готово незамисливом мрежом од око сто милијарди нерава – колико амазонска прашума (на приближно седам милиона квадратних километара) има стабала, с бројем међусобних (неуронских) веза који достиже укупан збор листова – крију се бројне загонетке, од којих је, свакако, најзапетљанија и најнедокучивија свест. Сваки нерв се састоји од мајушне грудвице (ћелијско тело или сома), пречника 40 хиљадитих делића милиметра, из којих се у виду сићушног дрвцета гранају гранчице – дендрити. Постоји, бар, педесетак основних облика неурона, из већине излази једно дугачко, танко влакно, неколико пута дуже, названо аксон (у кичменој мождини досеже метар).

Прескакање пукотина

Под електронским микроскопом опажено је да су између живаца својеврсне пукотине – синансе, широке од 150 до 300 милионитих делића милиметра, преко којих непрестано прескачу хемијски гласници разносећи поруке (сигнали) по целом телу и извршавајући невероватно разноврсне задатке, што подсећа на извођење зачуђујуће молекулске симфоније у глави. (Случајно узет исечак открива до милијарду синапси у исечку великом као глава палидрвцета шибице, а за пребројавање у целој можданој кори утрошили бисте 32 милиона година)!

Имајући на памети да су се хоминиди (човеколики мајмуни и људи) појавили пре седам милиона година, збрајање би потрајало четири и по пута дуже. Што се тиче свих могућих начина повезивања, само у можданој кори износ премашује број позитивно наелектрисаних честица у космосу! (Можда је овај непојамни колоплет обесхрабрио извесне научнике који су уверени да није изводљиво дочарати га помоћу компјутера).

У непрекидном варничењу милијарде нерава испаљује својеврсне салве успостављајући проток наелектрисања који је плод кретања четири јона (атоми с вишком или мањком једног електрона): натријума, калијума, хлора и калцијума. Јони се гомилају унутар и изван нерава, с једне и с друге стране ћелијске опне (дебљина износи пет милионитих делића милиметра, што је хиљадити одсечак пречника ћелије); да би електрохемијска струја потекла морају привремено да уђу и изиђу. Брзина је различита: од 0,6 до 120 метара у секунди.

Позитивно-негативни талас траје, обично, око један до два хиљадита одломка секунде, и познат је под именом акциони потенцијал. Као на огромној железничкој станици, на којој се мимоилази мноштво ужурбаних путника, десетине, чак и стотине сигнала стиже до ћелијског тела. Очаравајући ватромет (пуцкетање) у глави.

Мозак је, ако нисте знали, најграмзивији потрошач: сагорева кисеоник и разлаже глукозу (шећер) десет пута више од осталих органа, и то у току мировања. (Иако запрема само два и по посто телесне масе, потроши 20 процената енергије). Гориво су му угљени хидрати које једете и кисоник који удишете.

И даље остаје тајна која мучи научнике, сматра Сузан Гринфилд, професор на Универзитету Оксфорд, чија је узбудљива књига „Водич кроз људски мозак” (издавач „Рад”) послужила као предложак за чланак који читате.