Инспирација као извор чисте воде

Инспирацију настојим да чувам од спољних услова као извор чисте воде. Не можете интервенисати на нечему што се зове таленат. А важни су у стварању и истрајност и отпорност на искушења и невоље на путу премеравања квалитета оног што сте урадили, говорио је Зоран Ерић, српски композитор савремене уметничке и примењене музике, рођен 6. октобра 1950. у Београду, који нас је напустио 20. јануара 2024. године.

Веома рано показао је склоност ка природним наукама, али и музици, свирао је виолину и клавир, упућујући на то да бројеви и ноте имају неку тајну везу. Музика је превагнула и он је је дипломирао и магистрирао композицију на Факултету музичке уметности (ФМУ) у класи Станојла Рајичића. Усавршавао се на Орфовом институту у Салцбургу и на мајсторском курсу Витолда Лутославског у Грожњану. Био је шеф Катедре за композицију, продекан ФМУ, потом проректор, а затим и ректор Универзитета уметности у Београду. Држао је међународне мајсторске курсеве у Лондону и Атини. Био је на челу УО за заштиту ауторских права СОКОЈ-а, а био је кандидован и за члана САНУ.

У 74. години, када нас је напустио, оставио је иза себе богат стваралачки опус који обухвата класичне ноте, два балета, оркестарску, хорску, камерну, солистичку музику, са и без електронике, коју су изводили сјајни домаћи и страни музичари и ансамбли. Компоновао је са великим уживањем и за бројне позоришне представе као што су : „Птице”, „Хамлет, „Медеја”, „Магбет”, „Краљ Лир”, „Сан летње ноћи”, „Процес”, „Чекајући Годоа”, „Каролина Нојбер”, „Корени”, „Максим Црнојевић” итд, сарађујући са врхунским позоришним ствараоцима као што су Соња Вукићевић, Горчин Стојановић, Никита Миливојевић, Вида Огњеновић, Небојша Брадић, Ивана Вујић, Милан Караџић, Харис Пашовић, Дејан Мијач, Боро Драшковић, Егон Савин и други. Стварао је за познате филмове („Убиство с предумишљајем”, „Стршљен”, „Наташа” итд). Освојио је и бројна признања попут Октобарске награде града Београда, „Златне мимозе” за филмску музику, YUSTAT Grand Prix за позоришну музику, Стеријине и Коњовићеве награде, Велике златне медаље Универзитета уметности у Београду, награде „Град театар” за драмско стваралаштво, а више пута овенчан је Мокрањчевом наградом.

О разлици између примењене и класичне музике којима се подједнако бавио, у једном интервјуу је потписнику ових редова говорио:

– Представа „Птице” у Југословенском драмском позоришту крајем осамдесетих година је одредила начин на који ћу се бавити позоришном музиком. То је активна музика која није само пуки декор, већ учествује равноправно у радњи и њено одсуство би се осетило. Тако је и са музиком за филм, она мора имати ту врсту снаге да може да се слуша самостално. Најбољи облик испољавања музике је на концерту. Ако је не можете одсвирати на концерту, онда се поставља питање шта је та музика у ствари. Веома ми је занимљиво да радим примењену музику, ту има много изазова, остварује се комуникација. Позоришна представа пропада ако не успостави комуникацију.

За класику је истицао да је она независнија, ослобођена мишљења о исходу.

– Ако вас публика не схвати, то не значи да сте били лоши. У класичној музици можете ићи за тим да се допаднете многима, али ћете имати проблема са квалитетом и са својом савешћу, ако је имате. Жеља за допадањем ће спустити критеријуме. Шта је успешан композитор? Он то свакако није по наградама. За себе знам да сам радио све што сам хтео и то што сам хтео успео сам да представим људима као оно што они хоће.

Својевремено је Зоран Ерић као уметнички директор и селектор Бемуса (2010–2013) рекао да ће се залагати да овај фестивал буде ексклузиван по светским премијерама нових дела, као и да ће се на програму наћи и музика коју смо ретко слушали, а велику пажњу поклањао је младим ствараоцима. Зато је оставку на ову дужност дао 2013. онда када није могао као селектор да подржи програм овог чувеног фестивала, показујући своју доследност у одржавању одговарајућих уметничких критеријума, око којих није хтео да прави компромис.

Иако је превасходно био усмерен ка компоновању камерне и оркестарске музике, као и музике за позориште и филм, Ерићева два балета – „Бановић Страхиња” 1981. и „Јелисавета” 1986, која су у кореографији Лидије Пилипенко премијере имала на сцени Народног позоришта у Београду, оставила су неизбрисив траг. За „Бановић Страхињу”, Лидија Пилипенко је добила као кореограф и награду 1981. на Љубљанском бијеналу.

И за крај текста, али ипак на првом месту у каријери овог врхунског ствараоца, остају за нашу баштину значајна дела класичне музике која је створио својим невероватним даром. То су између осталих: „Cartoon” за гудаче и чембало, „The Great Red Spot of Jupiter” за озвучено чембало, удараљке и електронски звук, „The Abnormal Beats of Dogon” за бас кларинет, клавир, удараљке, усну бас-хармонику и електорнску музику, „Оберон” за флауту и оркестар, које је извео Емануел Паји, славни флаутиста с „Камератом Сербиком” у Берлинској филхармонији, „Хелијум у малој кутији” за гудаче итд. Немогуће је све их побројати, а у годинама које долазе многа од ових остварења живеће на сцени и у извођењима потомака, баш онако како би и сам композитор то сигурно пожелео.