Важна мисија српске војне болнице у Централноафричкој Републици

Банги – Пуних девет година најзначајнија здравствена институција која брине о здрављу припадника мисије УН, дипломатског кора и других међународних мисија ангажованих у Централноафричкој Републици јесте српска војна болница. Тренутно тамо служи петнаеста смена наших официра, војника и медицинских радника.

Недавно ми се указала прилика да посетим ову дубоко несрећну, а ресурсима богату земљу, у којој као да је време стало крајем седамдесетих година прошлог века, кад је свргнут контроверзни диктатор Жан Бедел Бокаса. Од тада, па до пре неку годину, Централноафричку Републику потресали су војни преврати, грађански и верски ратови. На основу Резолуције СБ УН 2149 из априла и септембра 2014. овде је распоређена мисија МИНУСКА, у оквиру које данас служи 14.400 војника, 3.020 полицајаца и 108 официра посматрача.

Наша војна база „Морава” смештена је у престоници Бангију. На улазу ме срдачно дочекао командант контингента пуковник Никола Мијатовић и одмах ме позвао да му се придружим на ручку у кантини. На менију су били парадајз чорба, бечка шницла и ананас, који тамо расте у изобиљу. Расположени кувари кажу да још нису одлучили шта ће кувати сутра и истичу да се унапред зна само да се средом обавезно кува пасуљ. Наводе да се труде, колико им околности и специфичности поднебља дозвољавају, да нашој војсци спреме домаћа јела и тако бар симболично ублаже удаљеност од породице и родне груде.

„Највећа искушења с којима се сусрећемо јесу удаљеност од породице и Србије, али и нестабилно стање безбедности у Централноафричкој Републици”, прича потпуковник Дејан Миликић додајући: „Учешће наших војника у мисијама УН има дугу традицију. Од педесетих година наши људи су у мировним мисијама и наше присуство овде представља само континуитет нашег доприноса чувања мира у свету”.

Из базе „Морава” у пратњи потпуковника Миликића одлазим у болницу, неколико стотина метара даље, на супротну страну улице која носи име оца нације Бартоломеја Боганде, католичког свештеника који је крајем педесетих година повео борбу за ослобођење од француских колонизатора. Боганда није дочекао да постане и формални председник независне државе, јер је погинуо у сумњивом паду авиона 29. марта 1959. У Авенији Боганде смештене су све најважније институције УН у Бангију.

У болници ме је дочекао њен начелник, потпуковник др Звонко Живаљевић, једнако срдачно као и пуковник Мијатовић у бази „Морава”. Радни дан кад сам бануо није био нарочито напоран, није било хитних и тешких случајева, па је особље болнице могло да ми посвети време и детаљно објасни и приближи своју захтевну мисију. По важећој класификацији УН наша болница је „нивоа два плус”, што значи да се у њу примају пацијенти који адекватну заштиту и негу не могу да добију у осталим болницима УН у земљи. „Од 2020. године наша болница је самоодржива, што значи да све функције испуњавамо без ослањања на УН у погледу апаратуре и логистике”, наводи потпуковник Живаљевић.

Истиче и да највећи изазов за здравствену установу овог типа представља масовно повређивање, за које наводи „да се тренутна смена, за разлику од претходних, за сада с њим није срела”. Други важни задаци, по начелниковим речима, јесу превенција маларије и хируршке интервенције, како из домена ратне, тако и мирнодопске хирургије.

Маларија представља опаку и подмуклу болест, за коју је важно да се с терапијом крене чим се покажу симптоми и у том случају може бити побеђена већ за три до четири дана. Због тога је важно на време урадити тест, а озбиљан проблем може да представља то што се температура може појавити у периоду до шест месеци. Немогуће је разликовати маларичног од обичног комарца, као ни његов ујед. Иако је СЗО прву вакцину против маларије уврстила у званичан списак лекова још пре две године, а другу пре неколико месеци, још нема конкретне потврде њихове пуне ефикасности и шире примене. По неким проценама, од маларије у Африци годишње умре око 600.000 људи, а основни разлози су неблаговремено откривање и одсуство лекова.

Анестезиолог др Владимир Милић је вођа нашег АМЕД тима, задуженог за евакуацију рањених и тешко оболелих. Заједно с два техничара знао је да малим авионом полети у џунглу и слети на земљану писту и одатле руководи евакуацијама оболелих од церебралне маларије и крварења у мозгу. Каже да није учествовао у евакуацијама тешко рањених, за разлику од наших лекара у претходним сменама медицинских тимова, што нам посредно говори да се последњих година ситуација у Централноафричкој Републици полако стабилизује.

Начелник хируршког модула потпуковник др Драган Ристић, коме ово у Бангију није прва смена, наводи да су му раније најтежи изазови били операције од прострелних рана и повреда узрокованим минско-експлозивним средствима. С поносом истиче да су му сви пацијенти преживели и да су упућени на даљу рехабилитацију у болницу „нивоа три” у Уганду, односно у болницу „нивоа четири” у Кенију.

Сви моји саговорници и остали припадници наших мировних снага са којима сам разговарао упутили су члановима својих породица поруку да не брину и да поред озбиљних искушења, опасности и изазова које прате њихову сложену мисију достојно бране част и углед српског војника.