Лицемерје и признање амбасадорског двојца

Осећам се позваним, прозваним и компетентним да као јавна личност, грађанин Србије и некадашњи савезни посланик Савезне Републике Југославије изнесем јавно свој лични став на актуелну тему.

У ауторском тексту „Јелисејски споразум је темељ помирења”, а поводом шездесет прве годишњице од његовог потписивања, који је „Политика” објавила 22. јануара 2024. уз почаст најаве на њеној насловници, амбасадори Француске и Немачке у Србији великодушно нас позивају да приступимо ЕУ, па између осталог истичу: „Јануара 2024. је и десетогодишњица отварања преговора о приступању Србије ЕУ. Разумемо да вам се рокови чине дугим, они то јесу јер се ради о захтевном процесу, али позивамо власт, све политичке и друштвене снаге и све грађане Србије да циљ приступања ЕУ поставе за национални приоритет.”

Питамо се на самом почетку – а са којим правом то чине?

Током читавог текста аутори нигде не истичу чињеницу да се почетком ове године навршава тачно двадесет и пет година од варварског разарања имовине заједничке српске државе, Савезне Републике Југославије – Србије и Црне Горе, стицане столећима радом њених трудбеника и убијања њених невиних грађана, деце и немоћних, у удруженом злочиначком подухвату НАТО чланица, предвођених Сједињеним Америчким Државама, у чему су се посебно истицале управо њихове домовине, Немачка па и Француска.

Очигледно незадовољни учинком бачених бомби, пуњених осиромашеним уранијумом, узгред чија је употреба забрањена међународним правом и повељом УН, сада покушавају и настоје свим средствима да утичу на свест и морал грађана Србије „бомбардујући” њихове мозгове како би душу предали ђаволу и остварили оно што нису успели рушењем и убијањем.

Нажалост, и поред свег зла које нам је причињено, наша послератна власт, инсталисана управо од наших непријатеља, марионетска, прихвата приступање Србије не Европи, јер су Срби од памтивека староседеоци овог највећег полуострва азијског континента (погледати глобус), већ ЕУ, тој „заједничкој домовини”, како је интимизују аутори овог штива.

Колико је та марионетска власт била „заљубљена” у ЕУ, показује и њена одлука да даље преговоре о реализацији одредаба Резолуције СБ УН 1244 о јужној српској покрајини измести из Уједињених нација и повери их бирократама у ЕУ, што се показало као фатална грешка, јер ту заједницу чине државе које су чланице НАТО-а, а самим тим са ограниченим суверенитетом, јер је бригу о њиховој безбедности преузела Америка. И шта друго могу представљати до њихове пуке вазале – поданике.

А како другачије схватити и разумети признање амбасадора Француске и Немачке у свом ауторском тексту да су рокови за чланство дуги, јер се ради о захтевном процесу, што се показало нетачним, јер о томе не одлучују чланице ЕУ, већ искључиво њихов надређени, САД.

Пример Бугарске и Румуније то недвосмислено потврђује, а које су географски лоциране на крајњем истоку југоисточне Европе на Балкану и да су после Другог светског рата припадале источном Варшавском пакту, на челу са СССР-ом. Тек када је Америка ради своје империјалне доминације одлучила да ове две бивше чланице Варшавског пакта укључи у НАТО, требало је свега годину и по дана да буду примљене, како кажу њихове екселенције – уважени амбасадори, „у нашу заједничку домовину”, коју оличава „слобода, правна држава и императив социјалне правде, где је место за Србију већ резервисано”.

Дакле, господо амбасадори, знајте, тек када Америка процени да нема више стратешког интереса на подручју јужне српске покрајине Метохије и Косова (нека ми овај редослед буде дозвољен као рођеном Метохијцу) и да јој с те стране не прети никаква опасност, она ће бити препуштена својој матици Србији. Дакле, Европска унија се овде пита колико се свитац пита о задњем крају свога тела. А дотле ком опанци ком обојци.