Вечна периферија, зацементирана алтернатива

Да би безначајни београдски галериста успео да привуче великог уметника Рашу Тодосијевића не би ли овај крочио у његову галерију на отварање неке хиљадуразредне изложбе, потребно је:

1. Позвати га лично телефоном (снисходљивим, одушевљеним гласом)

2. Обезбедити му луксузна кола или такси у оба правца

3. Добавити и одвојити само за њега 50,60 комада острига на леду да их он гута током немарног разгледања изложених мазарија

4. Служити га лично шампањцем(берба 1922. или 1928.)

5. Псовати остале београдске уметнике, понајвише академике и остале чанколисце…

Овако гласи део текста на цртежу Раше Тодосијевића „Драги Славко” из 1998. године који се нашао на управо отвореној изложби „Музеји у сенци” у Музеју савремене уметности Војводине, чији је аутор историчар уметности Славко Тимотијевић.

Раша Тодосијевић  је један од експонената оне нове, авангардне уметности која је у нашем друштву, у различитим системима дуго била маргинализована упркос честом и успешном присуству њених представника на међународној сцени. И управо се ова, новосадска изложба бави преиспитивањем односа главних и периферних токова у уметности, као и односом институционалног система, музеја и галерија према систематичној презентацији савремене уметности.

(/slika2)– У сваком систему постоји главна струја и периферне иницијативе које нападају са стране. Тај однос је интерактиван. Главна струја се храни алтернативном свежином, а алтернатива жртвује део своје виталности да би после извесног времена заузела истакнуто место у главној струји. Код нас, међутим, главна струја користи периферне иницијативе не да би себе променила већ да би чином  сарадње са алтернативом показала своју непроменљивост и то ради озбиљном ароганцијом. А сви знамо где ароганција води. Са друге стране, ми толико системски каснимо за светом да нам се неке периферне иницијативе чине авангардним, алтернативним и радикалним, иако су оне  заправо „средњи век” у неком глобалном погледу на сцену. Зато,  када кажем периферне иницијативе, то има само локално и свакако ентузијастичко значење. Али, парадоксално,  уметност коју представљам,има у светским размерама озбиљно значење, и поред тога или баш због тога што се измакла локалном систему.Ово је можда последњи покушај да се укаже на чињеницу да, управо због тих особина главног тока, код нас постоји вечна периферија и зацементирана алтернатива, каже Славко Тимотијевић.

Изложбу чини око стотину радова домаћих и иностраних уметника, а већим делом је базирана на приватној Тимотијевићевој колекцији.

Конципирана је као скуп неколико изложбених целина које су састављене по логици тематских сличности. Тако се једна целина бави новцем, друга присуством клавира, трећа стрипом…Целина названа „Пре историје” састоји се из фото радова из 60–их година, Владана Радовановића, Боре Виторца, Драгољуба Павлова..., „оних свесних и образованих појединаца који су неговали одређене уметничке и духовне праксе…”, рећи ће аутор изложбе. Око сегмента „Клавир” груписани су радови Јозефа Бојса , тачније фотографија са Бијенала у Венецији, перформанс Ере Миливојевића „Бокс меч”(1989), инсталација Владимира Перића „Немачка застава”, уље на платну Александра Цветковића, чувени Флуксус пиано на самом улазу у музеј Раше Тодосијевића. У „Клубу арт директора” представљени су Слободан Машић, Мирко Илић, Славимир Стојановић, Југослав Влаховић, Срђан Шапер…„као посленици оних делатности које су у традиционалним поставкама савремених музеја запостављене, јер их њихова слојевитост чини различитим од традиционалних жанровских идентитета”, каже Тимотијевић.

Ове  целине су окупљене око централне изложбе насловљене „Токови”. На изложби су заступљени и радови Марине Абрамовић, Драгана ДодигаТрокута, Илије Шошкића, Зорана Поповића, Радомира Дамњановића, Младена Стилиновића, Драгана Папића, Живка Грозданића….

 „Без икаквих еуфемизама, ова изложба тврди да је главни ток савремене сцене настао на основама концептуалне уметности као главног тока уметности а не концептуалне уметности као алтернативне у односу на соцмодернистички главни ток, иако управо ова ситна разлика изазива још увек главне неспоразуме. Ово друштво, које је наводно повезано са источном парадигмом, склоно је самообманама и неискреностима. Тако ће и даље авет париске школе  лутати Београдом док свет џиновским корацима иде напред”, каже Славко Тимотијевић.

(/slika3)Раша Тодосијевић, сматра да наш уметнички систем није компатибилан са Европом, и да је све базирано на инерцији старог система. „Требало је да се деси оно што се десило у Пољској, каже Тодосијевић – што значи да се антиципира време промена”. Говорећи о времену када су се код нас појавиле приватне галерије, Раша Тодосијевић истиче да су оне најпре инкриминисане као легло нечег опозиционог, да би касније и саме „прекопирале клишее, мерила и мрежу државног система”.

Изложба „Музеји у сенци” указује и на недостатак музејских институција у Србији. Чињеница је да два музеја савремене уметности колико их и има у целој Србији (!), у Београду и Новом Саду тренутно немају ни одговарајуће услове за рад. Београдски је у реконструкцији, а новосадски је подстанар.

Уз опаску да код нас постоји велика празнина у презентацији савремене уметности у односу на музејске капацитете и потпуно одсуство систематичности, Славко Тимотијевић истиче да је комплетна савремена уметничка продукција препуштена самосналажењу.  „Са друге стране, класични завичајни музеји, који и те како троше средства свога постојања, не дају никакав допринос савременом убрзању света уметности иако појам завичајни и народни не искључује савремену сцену али ни не обавезује друштво на неолитски фокус”, сматра Тимотијевић и предлаже да се сви завичајни музеји претворе у музеје „отвореног кода” који би развијао такве капацитете да задовољи локалну публику али и захтеве историје уметности.

-------------------------------------------

Сања Којић Младенов, кустос у Музеју савремене уметности у Новом Саду, каже да ова институција више функционише на нивоу једне идеје, а реално нема основне услове за рад, односно функционисање које подразумева један музеј: чување, заштита, презентовање. „У таквој ситуацији наш музеј као да се приближава алтернативном току са својим програмом и по свом начину рада, што је апсурдно. Културна политика никако да одлучи која је то савремена уметност коју ова држава жели да подржи”, каже Сања Којић.