Večna periferija, zacementirana alternativa

Da bi beznačajni beogradski galerista uspeo da privuče velikog umetnika Rašu Todosijevića ne bi li ovaj kročio u njegovu galeriju na otvaranje neke hiljadurazredne izložbe, potrebno je:

1. Pozvati ga lično telefonom (snishodljivim, oduševljenim glasom)

2. Obezbediti mu luksuzna kola ili taksi u oba pravca

3. Dobaviti i odvojiti samo za njega 50,60 komada ostriga na ledu da ih on guta tokom nemarnog razgledanja izloženih mazarija

4. Služiti ga lično šampanjcem(berba 1922. ili 1928.)

5. Psovati ostale beogradske umetnike, ponajviše akademike i ostale čankolisce…

Ovako glasi deo teksta na crtežu Raše Todosijevića „Dragi Slavko” iz 1998. godine koji se našao na upravo otvorenoj izložbi „Muzeji u senci” u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine, čiji je autor istoričar umetnosti Slavko Timotijević.

Raša Todosijević  je jedan od eksponenata one nove, avangardne umetnosti koja je u našem društvu, u različitim sistemima dugo bila marginalizovana uprkos čestom i uspešnom prisustvu njenih predstavnika na međunarodnoj sceni. I upravo se ova, novosadska izložba bavi preispitivanjem odnosa glavnih i perifernih tokova u umetnosti, kao i odnosom institucionalnog sistema, muzeja i galerija prema sistematičnoj prezentaciji savremene umetnosti.

(/slika2)– U svakom sistemu postoji glavna struja i periferne inicijative koje napadaju sa strane. Taj odnos je interaktivan. Glavna struja se hrani alternativnom svežinom, a alternativa žrtvuje deo svoje vitalnosti da bi posle izvesnog vremena zauzela istaknuto mesto u glavnoj struji. Kod nas, međutim, glavna struja koristi periferne inicijative ne da bi sebe promenila već da bi činom  saradnje sa alternativom pokazala svoju nepromenljivost i to radi ozbiljnom arogancijom. A svi znamo gde arogancija vodi. Sa druge strane, mi toliko sistemski kasnimo za svetom da nam se neke periferne inicijative čine avangardnim, alternativnim i radikalnim, iako su one  zapravo „srednji vek” u nekom globalnom pogledu na scenu. Zato,  kada kažem periferne inicijative, to ima samo lokalno i svakako entuzijastičko značenje. Ali, paradoksalno,  umetnost koju predstavljam,ima u svetskim razmerama ozbiljno značenje, i pored toga ili baš zbog toga što se izmakla lokalnom sistemu.Ovo je možda poslednji pokušaj da se ukaže na činjenicu da, upravo zbog tih osobina glavnog toka, kod nas postoji večna periferija i zacementirana alternativa, kaže Slavko Timotijević.

Izložbu čini oko stotinu radova domaćih i inostranih umetnika, a većim delom je bazirana na privatnoj Timotijevićevoj kolekciji.

Koncipirana je kao skup nekoliko izložbenih celina koje su sastavljene po logici tematskih sličnosti. Tako se jedna celina bavi novcem, druga prisustvom klavira, treća stripom…Celina nazvana „Pre istorije” sastoji se iz foto radova iz 60–ih godina, Vladana Radovanovića, Bore Vitorca, Dragoljuba Pavlova..., „onih svesnih i obrazovanih pojedinaca koji su negovali određene umetničke i duhovne prakse…”, reći će autor izložbe. Oko segmenta „Klavir” grupisani su radovi Jozefa Bojsa , tačnije fotografija sa Bijenala u Veneciji, performans Ere Milivojevića „Boks meč”(1989), instalacija Vladimira Perića „Nemačka zastava”, ulje na platnu Aleksandra Cvetkovića, čuveni Fluksus piano na samom ulazu u muzej Raše Todosijevića. U „Klubu art direktora” predstavljeni su Slobodan Mašić, Mirko Ilić, Slavimir Stojanović, Jugoslav Vlahović, Srđan Šaper…„kao poslenici onih delatnosti koje su u tradicionalnim postavkama savremenih muzeja zapostavljene, jer ih njihova slojevitost čini različitim od tradicionalnih žanrovskih identiteta”, kaže Timotijević.

Ove  celine su okupljene oko centralne izložbe naslovljene „Tokovi”. Na izložbi su zastupljeni i radovi Marine Abramović, Dragana DodigaTrokuta, Ilije Šoškića, Zorana Popovića, Radomira Damnjanovića, Mladena Stilinovića, Dragana Papića, Živka Grozdanića….

 „Bez ikakvih eufemizama, ova izložba tvrdi da je glavni tok savremene scene nastao na osnovama konceptualne umetnosti kao glavnog toka umetnosti a ne konceptualne umetnosti kao alternativne u odnosu na socmodernistički glavni tok, iako upravo ova sitna razlika izaziva još uvek glavne nesporazume. Ovo društvo, koje je navodno povezano sa istočnom paradigmom, sklono je samoobmanama i neiskrenostima. Tako će i dalje avet pariske škole  lutati Beogradom dok svet džinovskim koracima ide napred”, kaže Slavko Timotijević.

(/slika3)Raša Todosijević, smatra da naš umetnički sistem nije kompatibilan sa Evropom, i da je sve bazirano na inerciji starog sistema. „Trebalo je da se desi ono što se desilo u Poljskoj, kaže Todosijević – što znači da se anticipira vreme promena”. Govoreći o vremenu kada su se kod nas pojavile privatne galerije, Raša Todosijević ističe da su one najpre inkriminisane kao leglo nečeg opozicionog, da bi kasnije i same „prekopirale klišee, merila i mrežu državnog sistema”.

Izložba „Muzeji u senci” ukazuje i na nedostatak muzejskih institucija u Srbiji. Činjenica je da dva muzeja savremene umetnosti koliko ih i ima u celoj Srbiji (!), u Beogradu i Novom Sadu trenutno nemaju ni odgovarajuće uslove za rad. Beogradski je u rekonstrukciji, a novosadski je podstanar.

Uz opasku da kod nas postoji velika praznina u prezentaciji savremene umetnosti u odnosu na muzejske kapacitete i potpuno odsustvo sistematičnosti, Slavko Timotijević ističe da je kompletna savremena umetnička produkcija prepuštena samosnalaženju.  „Sa druge strane, klasični zavičajni muzeji, koji i te kako troše sredstva svoga postojanja, ne daju nikakav doprinos savremenom ubrzanju sveta umetnosti iako pojam zavičajni i narodni ne isključuje savremenu scenu ali ni ne obavezuje društvo na neolitski fokus”, smatra Timotijević i predlaže da se svi zavičajni muzeji pretvore u muzeje „otvorenog koda” koji bi razvijao takve kapacitete da zadovolji lokalnu publiku ali i zahteve istorije umetnosti.

-------------------------------------------

Sanja Kojić Mladenov, kustos u Muzeju savremene umetnosti u Novom Sadu, kaže da ova institucija više funkcioniše na nivou jedne ideje, a realno nema osnovne uslove za rad, odnosno funkcionisanje koje podrazumeva jedan muzej: čuvanje, zaštita, prezentovanje. „U takvoj situaciji naš muzej kao da se približava alternativnom toku sa svojim programom i po svom načinu rada, što je apsurdno. Kulturna politika nikako da odluči koja je to savremena umetnost koju ova država želi da podrži”, kaže Sanja Kojić.