Уштеда на штету ученика и наставника

Пре неколико месеци је Министарство просвете издејствовало усвајање измена и допуна Закона о основама система образовања и васпитања (у даљем тексту: Системски закон), којима је, између осталог, наставницима школа и одељења за ученике са сметњама у развоју повећана недељна норма непосредног рада с ученицима са 20 на 24 школска часа. Министарство је, попут неког јуристичког мага, повећање норме прогласило прецизирањем законске одредбе. Овим су погођени наставници који раде у посебним (тежим) условима рада у односу на остале наставнике, тачније речено – у условима рада који су сваке године све тежи.

Трик је изведен да би се дао привид правности кршењу одредбе о мањој норми часова непосредног рада, коју су, пре усвајања најновијих измена и допуна Системског закона, имали наставници школа и одељења за ученике са сметњама у развоју у односу на остале наставнике. Такво кршење права траје још од 2009. године, према чему је министарство имало врло благонаклон став. Надлежни су се досетили како да реше проблем: измениће закон и повећати норму часова, само ће то повећање прогласити прецизирањем. А ако је норма часова поменутих наставника одувек била 24 школска часа, а сад је то само прецизирано, онда нема ни одговорности за кршење закона нити потребе да се повећа број извршилаца. Ово је са становишта економије (уштеде буџетских средстава) и заштите лица одговорних за кршење закона збиља рационално, једино што нема везе с правом.

Желећи да упозорим на штетне последице, пре усвајања најновијих измена и допуна Системског закона обратио сам бројним субјектима: Министарству просвете, Националном просветном савету, Друштву дефектолога Србије, скупштинском Одбору за образовање, науку, технолошки развој и информатичко друштво, Факултету за специјалну едукацију и рехабилитацију и Заводу за унапређивање образовања и васпитања. Пре тога сам се обратио и председници Заједнице школа за ученике са сметњама у развоју и инвалидитетом Републике Србије с предлогом да реагује због кршења законске одредбе о норми часова непосредног рада с ученицима. Сви су добили веома аргументоване дописе, с потребним прилозима.

Ниједан од поменутих субјеката није показао заинтересованост ни за права дефектолога и других наставникa који раде с ученицима са сметњама у развоју ни за угрожавање законског права тих ученика на квалитетан образовно-васпитни рад, до чега сигурно долази повећањем оптерећености наставника. Неки на мој допис уопште нису ни одговорили, макар из основне пристојности. И куртоазни и незаинтересовани одговори које сам од осталих добио суштински представљају ћутање.

Др Слободан Р. Мартиновић,
дипл. правник и дипл. дефектолог-олигофренолог, Лазаревац