„Никад више” је сада

Ове године навршава се 79. година од ослобођења логора Аушвиц-Биркенау, места које је симбол пакла на земљи који су створили нацисти и њихови сарадници током Холокауста. Датум његовог ослобођења, 27. јануар, изабран је за Међународни дан сећања на жртве Холокауста. Сваке године тај дан нам пружа прилику да проучимо историјску, политичку и идеолошку позадину која је претходила Холокаусту и омогућила да се он деси, у духу покушаја да испунимо обећање које гласи: „никад више”.

Сматрам да је од суштинске важности идентификовати сличности између догађаја који су претходили и дешавали се током Холокауста и других сличних догађаја, како бисмо препознали и именовали лице зла и енергично устали против њега да се оно заиста никад више не би догодило.

За нас, као и за свакога ко поседује функционалан морални компас, овогодишњи Дан сећања на жртве Холокауста има ново и болно значење.

Они који су преживели Холокауст и који живе у некој од 30 заједница које је терористичка организација Хамас напала 7. октобра и већ су прошли најгоре могуће ствари, постали су сведоци ужаса за које се свет заклео да никада више неће бити виђени. Неки од њих су киднаповани, неки имају децу, унуке и праунуке који су отети или убијени, чланови њихове заједнице су масакрирани, а њихове куће уништене и спаљене.

„За нас је ово био други Холокауст”, рекли су Рут Харан (87), чији је син убијен те суботе, а седам чланова њене породице киднаповано и одведено у Газу, и Хаим Ранан (87), који је успео да се сакрије са унуком у сигурну собу. Рут и Хаим су преживели Холокауст, становници су кибуца Бери, у којем је више од 100 житеља убијено или киднаповано.

Холокауст је подразумевао године званичног подстицања и легитимизације антисемитизма, праћеног акцијама које су укључивале погроме и дискриминацију, а које су се завршиле „коначним решењем” и геноцидом.

Слично су и геноцидном нападу 7. октобра претходили изрази широког, организованог антисемитизма у јавној сфери – на друштвеним мрежама, на скуповима широм света, чак и за говорницом УН. Организација основана после Другог светског рата ради одржавања мира и безбедности у свету и заштите људских права сада уместо да покушава да спречи да се геноцид не понови, даје му легитимитет.

Генерални секретар УН Антонио Гутерес није први, а по свему судећи ни последњи, који је помешао слободу говора са слободом подстицања и ширења мржње, лажи, порицања и извртања истине. То замагљивање је срж онога против чега се боримо супротстављајући се антисемитизму и порицању Холокауста, као и искривљавању и порицању злочина почињених 7. октобра, које су документовале саме убице и уживо емитовале свету.

Мржња према Јеврејима постоји кроз генерације, често се користи у политичке сврхе и, нажалост, још увек постоји и расте, не само у арапском свету већ и у деловима Западног света. Антисемитизам се храни предрасудама, мржњом према Јеврејима и учењем да се мрзи, и укључује легитимизацију, па чак и величање терористичких напада на Јевреје и Израел. Демонстрације широм света које позивају на „ослобођење Палестине од реке до мора” заправо дају легитимитет етничком чишћењу Јевреја. Не изненађује што је „Моја борба”, књига Адолфа Хитлера, пронађена у арапском преводу у кући у Гази која се користила као лабораторија за производњу и складиштење оружја Хамасових терориста.

Прихватање антисемитских израза као легитимног дела политичког говора представља претњу либерално-демократским вредностима и будућности целог света. Наша је морална обавеза да се боримо против тог феномена где год се он појавио. И од кључног је значаја да се јасно и недвосмислено каже: рат започет 7. октобра 2023. године није рат за територију или слободу, већ рат против самог постојања Јевреја на тој земљи која се простире „од реке до мора”.

Ове године, више него до сада, Међународни дан сећања на жртве Холокауста мора да послужи као снажан подсетник шта се може догодити свету који стоји скрштених руку. „Никада више” је сада!