Ремонт идеологије

Познати колумниста „Њујорк тајмса” Томас Фридман, аутор неколико бестселера о глобализацији, употребио је у недавној колумни о актуелној финансијској кризи на Волстриту метафору која је веома слична чувеном стиху Бранка Миљковића: „Јер и пад је лет док се не падне”.

Фридман је овим хтео да каже да је амерички финансијски систем дуго у слободном паду, а да је оно што се сада догађа само неизбежно окончање тог „лета”. Они који кризу, пак, описују као „пуцање мехура” такође тврде да је морало бити очигледно како су биланси финансијског сектора пренадувани, али профити су изгледа били оно јарко сунце које је економску (и политичку) елиту заслепљивало у толикој мери да то нису видели. Или су имали изговор што се праве да не виде.

Како год било, за ово што се догађа најчешће се користе слике елементарних непогода, при чему су најчешће две: „цунами” и „савршена олуја”. Од тога, примеренијом се чини ова последња: цунами је, наиме, иако драматично пустошан, краткотрајан. А олуја, по правилу, траје дуже.

Ова ће свакако потрајати, и утисак је да, упркос интервенцијама, проблеми расту уместо да се смањују. Све је, такође, очигледније да ће последица бити мало ко поштеђен, мада неће сви бити погођени подједнако. Пред банкротом је и цела једна држава – Исланд. Ни ми нећемо проћи неоштећени, премда смо донекле и у заклону из не баш похвалних разлога: због недовољне развијености и релативне изолованости сопственог финансијског система.

Рецесија је, иначе, стигла или куца на врата. И док једни постављају сензационалистичке дијагнозе о „крају капитализма”, а други лопту смирују објашњењима да је ово само једна од његових законитих, цикличних криза, у позадини је отворена и дебата о идеологији – уверењима и вредностима којима су се водили политички и економски актери стварајући при том услове да се догоди ово што се управо догађа.

Епицентар и кризе и дебате је Америка, која је од 1945. чвориште глобалног капитала и капитализма. Новост је што ових дана мало ко верује – да ће то и остати.

То је, у ствари, и главни учинак вртлога на Волстриту. Крај идеологије – и догме која је трајала безмало 30 година – о свемоћи „невидљиве руке” која на тржишту уређује све за добробит свих. Крај онога што је почело „реганомијом”, па онда своју копију имало у „тачеризму”. Отуда данас грозничава потрага за „видљивом руком”, интервенцијом државе. За само пар недеља, у Вашингтону, Ватикану либералног капитализма, национализовано је пет гигантских и највеће осигуравајуће друштво на свету, а са 700 милијарди долара покривени „токсични” улози приватних финансијских коцкара...

Неолиберална идеологија – чији је темељ да држава нема шта да ради у економији – одлази дакле на ремонт, а са њом и идеолошка премоћ Америке. Она, истина, остаје витални центар света, али не и једино глобално средиште. Од униполарног поретка који се појавио после „хладног рата” прелази се у мултиполарни или, како неки тврде, у бесполарни.

У овој заиста несвакидашњој комбинацији глобалних поремећаја и личних драма (око 3,6 милиона Американаца остало је без својих кућа и станова откако је, пре годину дана, избила криза „сабпрајм” кредита, оних који у нормалним околностима није требало ни да буду одобрени) неизбежно је питање: ко је за то крив. Одговор је да нико није невин: криза има много бабица, од идеологије, лоше политике, неспособности, до похлепе.

Изгледа заиста изненађујуће да се баш у Америци догађало оно за шта смо наивно веровали да је својствено само недовољно уређеним друштвима: да и држава и појединци троше више него што имају, а да се разлика покрива задуживањем, знатно већим од могућности да се позајмљено врати. А где су, неко ће запитати, били „финансијски полицајци”, оличени у ММФ-у и Светској банци? Стварно нису на видику – финансијска глобализација је, очигледно, надрасла институције које би требало да је регулишу. Судећи по актуелним дебатама из западних престоница, и систем успостављен 1945. у Бретон Вудсу ће морати такође у сервисну радионицу, на неком самиту који се већ најављује за новембар или децембар.

Шта ће бити крајње последице тога што Америка губи свој економски и интелектуални (да не употребим већ израубовану реч „морални”) ауторитет, још није сасвим јасно. Али наслућује се. Промену можда најсликовитије (и за Америку најболније) одсликава изјава кинеског потпредседника владе на недавном кинеско-америчком самиту. Он је своју дијагнозу поставио само у једној реченици, која може да буде теза за читаву студију: „Учитељи сада имају неке проблеме”.