Remont ideologije

Poznati kolumnista „Njujork tajmsa” Tomas Fridman, autor nekoliko bestselera o globalizaciji, upotrebio je u nedavnoj kolumni o aktuelnoj finansijskoj krizi na Volstritu metaforu koja je veoma slična čuvenom stihu Branka Miljkovića: „Jer i pad je let dok se ne padne”.

Fridman je ovim hteo da kaže da je američki finansijski sistem dugo u slobodnom padu, a da je ono što se sada događa samo neizbežno okončanje tog „leta”. Oni koji krizu, pak, opisuju kao „pucanje mehura” takođe tvrde da je moralo biti očigledno kako su bilansi finansijskog sektora prenaduvani, ali profiti su izgleda bili ono jarko sunce koje je ekonomsku (i političku) elitu zaslepljivalo u tolikoj meri da to nisu videli. Ili su imali izgovor što se prave da ne vide.

Kako god bilo, za ovo što se događa najčešće se koriste slike elementarnih nepogoda, pri čemu su najčešće dve: „cunami” i „savršena oluja”. Od toga, primerenijom se čini ova poslednja: cunami je, naime, iako dramatično pustošan, kratkotrajan. A oluja, po pravilu, traje duže.

Ova će svakako potrajati, i utisak je da, uprkos intervencijama, problemi rastu umesto da se smanjuju. Sve je, takođe, očiglednije da će posledica biti malo ko pošteđen, mada neće svi biti pogođeni podjednako. Pred bankrotom je i cela jedna država – Island. Ni mi nećemo proći neoštećeni, premda smo donekle i u zaklonu iz ne baš pohvalnih razloga: zbog nedovoljne razvijenosti i relativne izolovanosti sopstvenog finansijskog sistema.

Recesija je, inače, stigla ili kuca na vrata. I dok jedni postavljaju senzacionalističke dijagnoze o „kraju kapitalizma”, a drugi loptu smiruju objašnjenjima da je ovo samo jedna od njegovih zakonitih, cikličnih kriza, u pozadini je otvorena i debata o ideologiji – uverenjima i vrednostima kojima su se vodili politički i ekonomski akteri stvarajući pri tom uslove da se dogodi ovo što se upravo događa.

Epicentar i krize i debate je Amerika, koja je od 1945. čvorište globalnog kapitala i kapitalizma. Novost je što ovih dana malo ko veruje – da će to i ostati.

To je, u stvari, i glavni učinak vrtloga na Volstritu. Kraj ideologije – i dogme koja je trajala bezmalo 30 godina – o svemoći „nevidljive ruke” koja na tržištu uređuje sve za dobrobit svih. Kraj onoga što je počelo „reganomijom”, pa onda svoju kopiju imalo u „tačerizmu”. Otuda danas grozničava potraga za „vidljivom rukom”, intervencijom države. Za samo par nedelja, u Vašingtonu, Vatikanu liberalnog kapitalizma, nacionalizovano je pet gigantskih i najveće osiguravajuće društvo na svetu, a sa 700 milijardi dolara pokriveni „toksični” ulozi privatnih finansijskih kockara...

Neoliberalna ideologija – čiji je temelj da država nema šta da radi u ekonomiji – odlazi dakle na remont, a sa njom i ideološka premoć Amerike. Ona, istina, ostaje vitalni centar sveta, ali ne i jedino globalno središte. Od unipolarnog poretka koji se pojavio posle „hladnog rata” prelazi se u multipolarni ili, kako neki tvrde, u bespolarni.

U ovoj zaista nesvakidašnjoj kombinaciji globalnih poremećaja i ličnih drama (oko 3,6 miliona Amerikanaca ostalo je bez svojih kuća i stanova otkako je, pre godinu dana, izbila kriza „sabprajm” kredita, onih koji u normalnim okolnostima nije trebalo ni da budu odobreni) neizbežno je pitanje: ko je za to kriv. Odgovor je da niko nije nevin: kriza ima mnogo babica, od ideologije, loše politike, nesposobnosti, do pohlepe.

Izgleda zaista iznenađujuće da se baš u Americi događalo ono za šta smo naivno verovali da je svojstveno samo nedovoljno uređenim društvima: da i država i pojedinci troše više nego što imaju, a da se razlika pokriva zaduživanjem, znatno većim od mogućnosti da se pozajmljeno vrati. A gde su, neko će zapitati, bili „finansijski policajci”, oličeni u MMF-u i Svetskoj banci? Stvarno nisu na vidiku – finansijska globalizacija je, očigledno, nadrasla institucije koje bi trebalo da je regulišu. Sudeći po aktuelnim debatama iz zapadnih prestonica, i sistem uspostavljen 1945. u Breton Vudsu će morati takođe u servisnu radionicu, na nekom samitu koji se već najavljuje za novembar ili decembar.

Šta će biti krajnje posledice toga što Amerika gubi svoj ekonomski i intelektualni (da ne upotrebim već izraubovanu reč „moralni”) autoritet, još nije sasvim jasno. Ali naslućuje se. Promenu možda najslikovitije (i za Ameriku najbolnije) odslikava izjava kineskog potpredsednika vlade na nedavnom kinesko-američkom samitu. On je svoju dijagnozu postavio samo u jednoj rečenici, koja može da bude teza za čitavu studiju: „Učitelji sada imaju neke probleme”.