Протеран по налогу Удбе

Шабац – Окружни суд у Шапцу рехабилитовао је на сопствени захтев 85-годишњег Александра Вујовића, сликара и писца из овог града, кога је 15. марта 1967. Служба државне безбедности протерала из земље. Он је као прогнаник у Француској живео 12 година, а суд је утврдио да је Вујовић „жртва насиља из политичко-идеолошких разлога, чиме је повређено његово право на слободу кретања и настањивања“.

Невоље Вујовића, који је током Другог светског рата био у партизанима, почеле су 1947. године, када је напустио Комунистичку партију. После много праћења, саслушавања и тортуре, функционери Удбе саопштили су му да мора да напусти земљу, и предали му пасош са роком важења од једне године. Ову путну исправу потом му је одузео дипломатски представник СФРЈ у Француској.

Далеко од отаџбине и породице, Вујовић је живео без сталног места боравка, издржавао се од послова на грађевинама, а након тешке повреде на раду, посветио се уметности: почео је да се бави сликањем, скулптуром, рестаурацијом старих слика и писањем.

Аутор је око две стотине уља на платну и седамдесет скулптура у дрвету и бронзи. Први роман „Зашто сам постао клошар“ објавио је 1981. у Паризу, на француском језику. Српски издавачи штампали су му романе „Синови париског мрака“ (1995. и 2001), „Галина“ (1996), „Адвокатица I“ (1996), „Адвокатица II“ (2000), „Генерал“ (2001), „Идиоте, волела сам те“ (2003) и „Од клошара до академика“ (2004). Роман „Адвокатица“ добитник је награде „Бестселер дијаспоре“ за 2000. годину.

Одлучујући о рехабилитацији Александра Вујовића, суд у Шапцу утврдио је да не постоји ниједна пресуда на основу које је он могао да буде протеран из земље. Мера протеривања је постојала у то време, али само за осуђена лица према којима се примењује ова санкција, а у случају Вујовића не само да није било конкретне кривице, већ није вођен никакав поступак. Суд је од Безбедносно-информативне агенције тражио на увид Вујовићев досије, али је добио одговор да га БИА не поседује.

М. Мијушковић