Proteran po nalogu Udbe

Šabac – Okružni sud u Šapcu rehabilitovao je na sopstveni zahtev 85-godišnjeg Aleksandra Vujovića, slikara i pisca iz ovog grada, koga je 15. marta 1967. Služba državne bezbednosti proterala iz zemlje. On je kao prognanik u Francuskoj živeo 12 godina, a sud je utvrdio da je Vujović „žrtva nasilja iz političko-ideoloških razloga, čime je povređeno njegovo pravo na slobodu kretanja i nastanjivanja“.

Nevolje Vujovića, koji je tokom Drugog svetskog rata bio u partizanima, počele su 1947. godine, kada je napustio Komunističku partiju. Posle mnogo praćenja, saslušavanja i torture, funkcioneri Udbe saopštili su mu da mora da napusti zemlju, i predali mu pasoš sa rokom važenja od jedne godine. Ovu putnu ispravu potom mu je oduzeo diplomatski predstavnik SFRJ u Francuskoj.

Daleko od otadžbine i porodice, Vujović je živeo bez stalnog mesta boravka, izdržavao se od poslova na građevinama, a nakon teške povrede na radu, posvetio se umetnosti: počeo je da se bavi slikanjem, skulpturom, restauracijom starih slika i pisanjem.

Autor je oko dve stotine ulja na platnu i sedamdeset skulptura u drvetu i bronzi. Prvi roman „Zašto sam postao klošar“ objavio je 1981. u Parizu, na francuskom jeziku. Srpski izdavači štampali su mu romane „Sinovi pariskog mraka“ (1995. i 2001), „Galina“ (1996), „Advokatica I“ (1996), „Advokatica II“ (2000), „General“ (2001), „Idiote, volela sam te“ (2003) i „Od klošara do akademika“ (2004). Roman „Advokatica“ dobitnik je nagrade „Bestseler dijaspore“ za 2000. godinu.

Odlučujući o rehabilitaciji Aleksandra Vujovića, sud u Šapcu utvrdio je da ne postoji nijedna presuda na osnovu koje je on mogao da bude proteran iz zemlje. Mera proterivanja je postojala u to vreme, ali samo za osuđena lica prema kojima se primenjuje ova sankcija, a u slučaju Vujovića ne samo da nije bilo konkretne krivice, već nije vođen nikakav postupak. Sud je od Bezbednosno-informativne agencije tražio na uvid Vujovićev dosije, ali je dobio odgovor da ga BIA ne poseduje.

M. Mijušković