Пољацима се не жури у армију

Пољаци који су у животном добу одговарајућем за служење војног рока све мање су спремни да узму пушку у руке и део свог живота посвете очувању безбедности отаџбине. Истини за вољу, мало су се „омамили” распадом некадашњег Варшавског пакта (1955–1991) и брзометним уласком у НАТО и Европску унију, али надлежни у престоници су одлучили да их мало „продрмају”. У том смислу чак су и издвајања за јачање пољских оружаних снага подигнута на више од четири одсто бруто националног дохотка.

Близина рата у суседној Украјини заговорницима јачања одбране само је ишла у прилог. Како се испоставило, пољске власти су једва дочекале да армији Володимира Зеленског дотуре своје наоружање заостало из совјетских времена. Изгледа да им се овај посао осладио па су суседу почели масовно да прослеђују и оно што су за своје потребе добили са Запада. Да ли су то чинили по нечијем изричитом захтеву или су у свему видели добру прилику да зараде, тек би требало да изађе на видело.

Наоружавање пољске армије омогућило је појединим компанијама леп профит, а то брине овдашњу јавност и надлежне службе. Као прво, наметнуло се питање колико су уговори о куповини војне опреме, поготово оне из иностранства, заиста сагласни потребама армије која тежи да буде најјача у ЕУ. Наиме, како преносе овдашњи медији, много тога што је договорено није и спроведено, или се с реализацијом увелико касни. Ово се једнако односи на ваздухопловне снаге као и на артиљеријска оруђа. Пример Украјине која стално мучи муку с недостатком војне опреме за Пољаке је врло јасна опомена.

Земља председника Анджеја Дуде спада, нажалост, у ред оних које су изгубиле све ратове у 20. веку. Како подсећају енциклопедије, Пољска, која је 1569. с Литванијом формирала велику и моћну унију, у ратовима против Шведске и Русије у другој половини 17. века губи велики део територија. Крајем 18. века већ је подељена између Русије, Аустрије и Пруске и престаје да постоји као држава. Од 1863. године постаје руска провинција и предмет интензивне русификације.

Ни независност коју је стекла 11. новембра 1918, по окончању Првог светског рата, није дуго трајала. Прекинута је агресијом Хитлерове Немачке 1. септембра 1939. По ослобађању од стране јединица совјетске Црвене армије и окончању Другог светског рата пада под утицај источног суседа да би касније своју „независност” спроводила у оквирима Варшавског пакта (1955–1991).

По распаду источног војног савеза поново се пробудила нада Пољака да би могли да остваре сопствену државу. Али пут за то морао је бити пронађен новим покоравањем светским моћницима. Овај пут то су били Европска унија и НАТО. Све то утицало је да данашњих више од 38 милиона Шопенових земљака почну да размишљају како од њих самих мало шта зависи.

Времена се мењају, свет се налази на путу новог прекомпоновања моћи и утицаја. Пољска с правом жели да буде земља која се пита. На руку јој иде чињеница да је први сусед и исконски противник – Немачка, добро уздрмана дешавањима насталим након експлозије два велика гасовода којима су јефтини енергенти овамо стизали из Русије. На све се надовезао сукоб у Украјини и одлука ЕУ да источном суседу уведе економске санкције и себе ували у велике проблеме.

Наступио је и тренутак када је уздање у заједничког војног заштитника – НАТО, постало несигурна карта. Уз то је захтевало и вид жртвовања које просечан Пољак није спрема да прихвати. Укратко, како пишу медији, грађани велике централноевропске земље нису спремни да на себе навуку униформу и прихвате се оружја. Свакодневни извештаји с украјинског бојишта не пружају баш много утехе. Како год било, план о стварању армије од 230.000 људи многи овде оцењују као – преамбициозан.

Протекла година била је за Пољску велики изазов. Промењена је влада, јавила су се отворена спорења о политици одбране, финансија, безбедности уопште, почело је потписивање сумњивих уговора о испоруци прескупог наоружања из земаља Запада. Афере су почеле да потресају земљу која је одлучила да се врати сећањима на моћну Пољско-литванску унију.

Тренутно се пољска армија носи с неколико озбиљних изазова. Реч је, пре свега, о кадровима. Наиме, приметан је велики прелазак стручних људи у цивилну службу. Према подацима које износе медији, од јануара до новембра прошле године 8.947 професионалних војних кадрова отпуштено је, од чега њих 62 одсто без права на пензију. Још 4.834 таква чекају одлазак у цивилство већ овог месеца. Попунити недостајућа радна места, па још и појачати војни састав неће бити лако. Стручност се не стиче простим регрутовањем. За то је потребна озбиљна обука. Украјина којој је из Пољске до сада послата војна помоћ вредна 3,5 милијарди евра и овде је добар пример.