Србија између ЕУ и Русије

Без намере да арбитрирам у полемици између проф. др Мирослава Кубуровића и пензионера Чедомира Илића, осврнућу се на неке аргументе које је професор Кубуровић навео у свом писму објављеном 24. јануара 2024. године.

У прилог свом мишљењу да власт треба боље да усклађује политику с ЕУ, што је требало да се изрази кроз експресно увођење санкција Русији, професор Кубуровић, уз истицање чињеница о економској повезаности Србије са земљама ЕУ, тврди да је „Србија у својој историји претежно била окренута Западу”. Томе додаје и тврдњу да су династије Обреновић и Карађорђевић водиле прозападну политику, ангажовање стручњака из Француске и Чешке подизало Војно-технички завод у Крагујевцу и шта је све Француска учинила за Србију и њену војску у Првом светском рату.

Ако је за професора аргумент у прилог ЕУ то што је Француска, као једна од водећих држава уније, у Првом светском рату помогла Србији, онда не бисмо могли да занемаримо ни чињеницу да су државе које су том рату напале Србију чланице ЕУ. Али, ако оставимо по страни Први светски рат, а с њим и Други, и поступимо према препорукама са Запада да се уместо прошлости окренемо будућности, па зарад тога заборавимо и на чињеницу да је НАТО 1999. године извршио агресију на СР Југославију, никако не можемо да заборавимо на актуелне последице те агресије.

Мислим, пре свега, на чињеницу да на Косову и Метохији Запад скоро довршава свој пројекат стварања друге албанске државе на територији Србије, чија је реализација отпочела пре бомбардовања 1999. У време када Запад свеобухватним санкцијама Русији, испорукама наоружања и логистичком подршком оружаним снагама Украјине подржава одбрану суверенитета и територијалног интегритета те државе, појачава притиске на Србију да се одрекне дела своје територије и то колевке своје државности и духовности.

Уместо било каквог осврта на ове чињенице, које никако не могу да се занемаре као проблеми у процесу придруживања Србије ЕУ, професор Кубуровић у први план истиче заинтересованост Русије да Србија остане изван ове уније, како би преко Србије остварила утицај на Балкану. Као да Русија одлучује о томе да Србија остане у чекаоници за пријем.

У сваком случају, господин Кубуровић је мишљења да је свако ослањање Србије на Русију бесмислено и дели и мишљење Запада о „малигном утицају Русије” на Балкану. Да Србија треба да се ослободи таквог утицаја Русије, јер Русија никада ништа добро није донела Србији, он наводи два аргумента. Први је да је, осим кратког периода од завршетка Другог светског рата до Резолуције ИБ, Југославија имала лоше односе са СССР-ом, а други да је Русија 1992. у Савету безбедности гласала за увођење санкција СР Југославији. Што се тиче овог навода, професора Кубуровића, убедљиво га оповргавају и њему доступни подаци о робној размени и војно-техничкој сарадњи СССР-а и СФРЈ.

Први српски устанак против Турака сломљен је кад је цар Наполеон Бонапарта дошао до Москве, а преговарачка позиција кнеза Милоша с Портом изузетно се поправила након руских победа у рату с Турском и уз непосредну помоћ руског изасланика у Истанбулу. У Првом светском рату Русија је извршила мобилизацију своје војске због Аустроугарске објаве рата Србији, а савезници су почели евакуацију српске војске тек после ултиматума Русије да ће обуставити ратна дејства ако се то не учини.

Чињеница је да је Русија у СБ УН гласала за санкције СРЈ. То је била Русија чија је тадашња политичка елита веровала да јој је Запад искрени партнер, да НАТО неће да се шири на исток, чак ни на територију бивше Источне Немачке, а Русији, у којој су новопечени богаташи грабили имовину вредну милијарде долара, стизале су похвале Запада за демократски напредак.

Не знам шта би професор Кубуровић препоручио властима Србије да ураде како би у средствима јавног информисања истицали вредности ЕУ, од којих многе нису упитне ни за моју маленкост. Оно што знам јесте да се, уз све те вредности, у процесу приступања пред Србијом налази и поглавље 35, преко којег се од Србије практично захтева да се одрекне дела своје територије. Свако истицање вредности ЕУ без одређења јесу ли те вредности вредне одрицања дела територије ове државе јесу лук и вода.

Уколико би грађани Србије политичким партијама које се залажу за такво решење „проблема Косова и Метохије” дали поверење да формирају власт у Србији и да се такво решење потврди и одговарајућим променама Устава Републике Србије приступање Србије ЕУ не би имало никаквих запрека. Али, то би била обогаљена Србија.

Милан Бекан,
политиколог, Београд