Насушна неутралност

Прошлонедељна свечаност у Коларчевој задужбини, на којој је прослављено 120 година најдуговечнијег и најутицајнијег листа у овом крају света, била је веома лепа и емотивна. У исто време подсећање на историју „Политике”, подстицало је на озбиљно промишљање о односу трајног и пролазног и о значају институције. „Политика” је као и наша држава прошла свашта, преживела је и ратове и комунизам и мултинационалне експерименте и опет је дочекала ове лепе године. Приликом историјске ретроспективе, главно место и оно чиме се новина дичила нису наравно заузели политичари којима се у доба њихове владавине по дефиницији поклањало највише пажње, већ управо ствараоци, велики доајени ове куће попут Предрага Милојевића, и велики писци који су за њу писали од Исидоре до Црњанског, Андрића и других. Нек ми читаоци не замере, али схватио сам да се ове године навршава 24 године од кад сам почео да пишем колумне и да од тих 120 година петину времена имам одређену част, али и нешто што ме обавезује да се у обраћању, колико могу, држим начела ових дивова чије странице данас ми испуњавамо.

Из те перспективе гледано, волео бих да се подсетимо колико је за нас важна специфична позиција коју наша држава и народ имају у међународним односима, и због чега би ту позицију на све начине ваљало одржати у време када почињу нова хладноратовска сврставања.

Србија је као што је познато 2007. године у Народној скупштини донела декларацију о војној неутралности. Ова опозиција није у формалном па ни у садржинском смислу адекватно објашњена и развијена. Документа која су у међувремену усвајана, као што је Стратегија националне безбедности и Национална одбрана, понављају ову позицију, али је нису додатно развиле. Највише је за то урадила фактичка међународна позиција земље у светлу нових изазова са којима смо се суочили.

Институт за европске студије је доста простора посветио овој идеји и позицији, рачунајући да је ово не само суштинско питање опстанка идентитета наше државе и народа већ и врло занимљив теоријски изазов. Пре коју годину објавили смо веома корисну докторску студију Игора Новаковића као монографију „Стална неутралност у Европи у постхладноратовском периоду”, а ове године имали смо задовољство да угостимо водећег аустријског експерта за питања неутралности професора Хајнца Гертнера са којим смо радили на питању поређења неутралности наше две државе. И још важније на могућности да ове своје позиције одржимо пред новим таласом притисака да се приволимо НАТО-у.

Србија и Република Српска, па самим тиме и БиХ, последња су острва неутралности на Балкану, на врло стратешком правцу ширења западне војне алијансе. Претходно су у њу 2018 и 2019 на крајње контроверзан и недемократски начин угурани Црна Гора и Северна Македонија и не крије се циљ увлачења и наше две државе у ову нимало мирољубиву организацију која иначе воли да се представља као бранилац универзалних вредности, мира и томе слично. Упркос томе што се канцеларије НАТО-а налазе у згради нашег Министарства одбране, Срби богу хвала у огромном броју НАТО и даље јасно виде као непријатељску и злочиначку организацију.

Но, након почетка рата у Украјини, криптоатлантистичке снаге у Финској и Шведској су искористиле страхове народа да по хитном поступку угурају своје државе у НАТО. У Финској је иначе 2016. године, када су прошли пут покушали исту операцију, против учлањења било више од две трећине становника. Тиме се број војно неутралних земаља у Европи смањио и сада су на западу то Ирска, Швајцарска и Аустрија, те неколико мањих градова држава.

С друге стране, улога и значај неутралних држава се страховито повећава и постаје све значајнија. То сам имао прилике да видим током недавне радне посете Анкари у комуникацији са припадницима њихове политичке, академске и војне елите. Турска је, иако чланица НАТО-а, суштински заузела неутралну позицију око рата у Украјини и из тога дебело профитирала, но на ту позицију је врло поносна и види је као оквир и за своје генерално будуће деловање. Суштински се уочава један коридор неутралних држава који иде од Швајцарске, преко Аустрије, Мађарске (такође чланица НАТО, али фактички се понаша као неутрална), српских простора све до Турске. У исто време док се Запад преко АУКУС-а и НАТО-а спрема за конфронтацију са Источним блоком у коме виде Кину, Русију, Иран и земље БРИКС-а, по мишљењу професора Гертнера, управо ће неутралне земље са земљама глобалног југа имати важну улогу у тој новој констелацији.

Од њега смо научили и две важне ствари. За неутралност је потребно да имате солидну војну силу и решеност да се браните што је код Аустрије довело до враћања редовног служења војног рока. Србија је такође на том путу. И друго, важно је показати другима да је ваша неутралност у интересу свих. Србија је то демонстрирала тиме што су код нас вођени преговори између САД и Русије око питања Украјине, као и преговори некадашње владе Авганистана са Талибанима.

Коначно, чињеница да у недавној изборној кампањи нико није ни поменуо европске интеграције, говори да је можда време да уз војну неутралност, вратимо и питање пуне политичке неутралности.

Научни саветник, Институт за Европске студије

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa