У спомен Живојину Лазићу, јунаку из бајке

Књига Мирјане Белић Корочкин Давидовић, некадашње новинарке и уреднице нашег листа, и Радивоја Давидовића, истраживача историје и културе, „Аманет, У спомен на Живојина Лазића ратника из Великог рата 1914–1918”, у издању Чигоја штампе, представљена је у београдском Дому војске. Реч је о дневнику, у ратно време младића, Живојина Лазића, а по речима Звонимира Пешића, да овај дневник није објављен, многи детаљи са ратишта не би нам били познати и не би се дознало ни за списатељске способности ратника, који је као двадесетогодишњак почео да, из дана у дан, педантно записује своја запажања. Иначе, дневник Живојина Лазића штампан је својевремено у „Политици” као фељтон.

– Имао је 86 година када је први пут понудио свој дневник за објављивање. Некадашњи митраљезац 17. пука Дринске дивизије, првог позива, био је неустрашиви ратник, који је прошао пут од Колубарске битке, преко Албаније и Крфа, кроз Солунски пробој до Печуја. Дневник садржи многе занимљиве детаље. Толико је животан да би могао филм да се сними на основу многобројних описа. У рату се славила чак и крсна слава. После рата, кад год је одлазио на обележавање неке од битака, Живојин Лазић био је обучен у сукнено одело са чутурицом пуном ракије и сукненом торбицом на рамену. Омален, мало погурен, белих бркова и беле косе, плавих немирних очију и доброћудног осмеха, изазивао је пажњу где год би се појавио. Гусле су му биле веран пратилац. Говорљив и лепорек, како наводе аутори књиге, забављао је своје сапутнике на многобројним путовањима. Био је ведрог духа – истакао је Пешић, подсећајући и на то да је Живојин Лазић једном био на обележавању годишњице победе у Првом светском рату одржаном у Паризу. Сусрео се тада и са председником Франсоа Митераном, а био је редовно позиван и у амбасаду Француске у Београду, поводом неког важног датума.

О Живојину Лазићу снимљено је неколико документарних филмова, а један од њих био је приказан и током ове промоције у Дому војске. Много је писано о хероју Живојину Лазићу, али по речима рецензента Звонимира Пешића, тек су аутори ове књиге успели да заокруже готово све из живота овог јунака, који је више пута одликован за храброст.

– Када је 1987. године склопио очи, у 94. години, Жика Живуловић Серафим, репортер листа „Политика”, објавио је текст са насловом „Умро је стари ратник”. За старину Живојина Лазића написао је да је припадао плејади оних за које је командант њихових непријатеља рекао: „Борили смо се са јунацима из бајке” – истакао је Пешић.

Наша позната песникиња Радмила Лазић, најстарија унука Живојина Лазића, захвалила је ауторима овог биографског дела, налик на лепу књижевност, и због тога што су пронашли и навели много документаристичке грађе, чак и неке податке за које се није знало.

– Аутори Мирјана Белић Корочкин Давидовић и Радивоје Давидовић добро су уобличили грађу, одвајајући поједине целине поднасловима, што ствара прегледност и знатно олакшава читање. Деду Живојина Лазића сматрам феноменом, све што је у животу радио чинио је спонтано, од срца, био је велика инспирација уметницима, постао је омиљен у народу, препознатљив по доброти и честитости. По њему су назване три улице, у београдским насељима Жаркову и Калуђерици, и у Краљеву. Има више уметничких фотографија, једна је урађена и као разгледница, посвећена му је и скулптура. Носио је у себи животну радост, упркос томе што је прошао албанску и животну голготу, увек је за себе говорио да је срећан човек. Био је пре свега скроман, није превише очекивао од живота, био је окренут духовности уместо материјалном. Истицао је као најважније и непроцењиве вредности мир и слободу. Био је носилац Албанске споменице, две Обилићеве медаље, сребрне и златне, и још једне, послератне, за оданост отаџбини – рекла је Радмила Лазић, додајући и то да је „Ратни дневник” Живојина Лазића објавила 2006. године „Хришћанска мисао”.

Речи ауторке Мирјане Белић Корочкин Давидовић описују и наслов овог дела: „Ова књига аманет је који сам себи поставила давних година, дат у мислима Живојину Лазићу, митраљесцу Дринске дивизије. Посвећена је свима онима који су прошли страхоте Великог рата, који су прешли Албанију и ратовали на Солунском фронту. Они који су остали живи, донели су Србији победу, борећи се за крст часни и слободу златну. Мој дека по мајци као младић такође је прешао Албанију и борио се на Солунском фронту. За верност отаџбини и храброст, одликован је Карађорђевом звездом коју је чувао ’као очи своје’”, објаснила је ауторка, коју је за ово дело мотивисала и чињеница да у Титовој Југославији није било пожељно говорити о онима што су се борили за краља и отаџбину.

Онда је као уредница „Политикине” рубрике „Међу нама” сарађивала са солунцима, а посебно јој је Живојин Лазић прирастао за срце. Затим га је пратила на поменутом путу за Париз 1979. године, када је са саборцима испод Тријумфалне капије славио Дан примирја у Првом светском рату. Повод је био тај фељтон „Дневник сељака-ратника”, објављен у „Политици” претходне године, а Живојин Лазић није хтео хонорар, већ пут у Париз. Жеља му је била испуњена.

Иначе, брачни и списатељски пар Давидовић ради заједно више од три деценије, добитници су више признања за публицистику, као и Савеза јеврејских општина Србије и Златне значке Културно-просветне заједнице Србије, за стваралаштво у ширењу културе.