Сећање на Миру Траиловић

Поводом обележавања сто година од рођења, запамћене управнице и редитељке позоришта Атеље 212, присетим се неких занимљивих детаља политичког живота тог доба. Јевти Јевтовићу, историчару уметности, замерена је политичка неопрезност поводом изложбе сликара Миће Поповића. У Градској конференцији ССРН Београда ја настављам послове за: културу (с посебним додатним задатком координисања подизања споменика у престоници), за медије (штампа, радио, телевизија), традиције, јубилеје и прославе. Јевтовић је због стручности изабран за директора Народног музеја.

Једне године позовем на састанак све директоре позоришта у Београду. Тема: Како у Београду унапредити сарадњу органа управе и позоришта? Мој блиски сарадник Петар Павић (праунук Петра Кочића) с одличним односима са многим познатим посленицима културе у Београду, каже ми: „Немој џабе звати Миру Траиловић, она сигурно неће доћи”. Кад је добила позив гласно је коментарисала: „Па ко је сад тај Соломун?” Присутни у њеној канцеларији Јован Ћирилов и глумац Петар Краљ то су чули. Обојица су ме добро познавали. Мира Траиловић је дошла на састанак. Сажето: њој и још једанаесторици директора обећам да ћу ја бити њихов амбасадор у решавању проблема у надлежности града Београда.

Сутрадан, Мира Траиловић ми је послала улазницу за актуелну представу. Приметила је када сам дошао, прихватила ме је испод руке и шетајући препуним холом, прво ми је показала куполу на крову која прокишњава...

Пет, шест година касније, у Секретаријату за културу (помоћник секретара), пре седнице Комисије за споменике и називе тргова и улица, њен председник Јован Ћирилов испричао ми је да је он наговорио Траиловићеву да дође на састанак на Студентском тргу. Траиловићева и Ћирилов годинама су били успешни позоришни прегаоци, повезујући тако Београд са светом.

Недељама, често и до касно у ноћ, припремамо митинг „Братство-јединство” на Ушћу, 19. новембра 1988. Запамћен је као најмногољуднији у Београду. Све мора брижљиво да се предвиди и припреми, као представа у позоришту, ништа није препуштено случају. У томе нам помаже Бркић из Звездара театра.

У том позоришту био сам у једном мандату члан Надзорног одбора. Глумац Бата Стојковић, члан одбора, пре сваке седнице гласно је довикивао: „Шпиро, тражи допуну дневног реда”. Управник Бркић знао је „шифру” и увек би нам доносио првокласну ракију. Мени је за митинг додељена улога домаћина позорнице. Познавао сам све предвиђене говорнике: Швабића, Смиљковића, Витезовића, вајара Басару, Милошевића, једино сам студенткињу Катарину (Цунетову) Гојковић звао да се упознамо.

Од бројних парола на митингу издвајам „Доле непринципијелне коалиције”. (Сада је још актуелнија.) Дан пре митинга испред позорнице командир двадесеторице милиционара заповеда да „добро запамте мој изглед и да једино мене слушају”. За све говорнике припремио сам по жељи течност (воду, „кока-колу”, млеко...) ако им се од узбуђења суше уста. На почетку митинга, присутни на левој страни испред позорнице почну снажно да се таласају, јер им страни новинари заклањају поглед.

Зоран Тодоровић звани Кундак, мени претпостављени, каже ми: „Да их отерамо?”

Ја љутито: „Све ово радимо да свету пошаљемо поруку.” Сви су послушали молбу да се благо сагну, већина је чучнула и таласање је престало.

Једног тренутка из гледалишта, у знак поздрава, махнула ми је Мира Траиловић. Касније сам од њој блиских сазнао: хтела је да присуствује највећој позоришној представи. Витезовић је назвао „Догодио се народ”. Никада пре ни после тог митинга није толико гласова тако здушно певало химну „Хеј, Словени” на почетку и „Југославијо” на крају.

Шпиро Соломун,
политиколог, Београд