Забрана нетолерантних

Захтев републичког тужиоца да се забрани деловање организације Национални строј достављен је, протекле недеље, Уставном суду Србије. Иако ова организација формално није регистрована, Томо Зорић, портпарол Републичког јавног тужилаштва, сматра да она изазива верску и националну мржњу, што се може видети кроз одредбе статута, програма, прогласа и јавних иступа припадника те групације. Сматра се да је у Србији активан двоцифрен број сличних организација.

Овоме је претходила забрана министра полиције за одржавање фашистичког скупа. А организатори антифашистичког окупљања замољени су да промене локацију и време како не би дошло до сукоба.   

Одмах после тога посланичка група Лиге социјалдемократа Војводине поднела је парламенту Предлог закона о забрани неонацистичких или фашистичких организација и удружења.

Миодраг Радојевић, истраживач сарадник Института за политичке студије,каже да правно посматрано англосаксонски приступ дозвољава рад фашистичким организацијама, док ми имамо рестриктивнији приступ. „Европске земље имају лоше искуство са нацизмом, и Немачка је прва забранила такве организације. У Италији и Аустрији има и странака које су тако профилисане. У већини европских земаља оне су забрањене, док у Америци нису, јер постоји право на слободно удруживање. Код нас постоји и уставни и законски основ за забрану, али је важна процена. Код нас се о забрани говори и због историјских околности, али прво треба одредити критеријуме за недозвољене активности. Поред тога су потребне и друштвене акције да се људи подсете а млади упознају са нацизмом, јер међу њима неки пропагирају те идеје из чисте помодности.”

Владимир Вулетић, социолог, каже да је код нас Уставом одређено да такве појаве могу да се санкционишу. „Држава може да забрани екстремистичке организације, може да сачини и нов закон.” Овај социолог се генерално залаже за забрану фашистичких организација, али мисли да ће многе наставити и онда да раде, а да су многе и виртуелне. „То су организоване групе и тешко их је забранити. И на интернету имају простор, па иако постоје службе за деликвенте и за угрожавање малолетника, тешко ће се изборити с тим. Забраном се не може потпуно елиминисати рад екстремистичких организација. Таквих група и идеја ће увек бити. Важно је да се не ’инфицира‘ већина људи. У Великој Британији на телевизији има много емисија које говоре против нацизма и Хитлера. А код нас и данас као и раније поједине странке покушавају да искористе те покрете не схватајући да ће им се то обити о главу.“

Јован Комшић, социолог политике, каже да друштво мора да се оспособи да се политички, правно и културно носи са овом врстом екстремизма. „Европа је прошла кроз нацизам и у неким моментима је нужно да се каже да нема толеранције за нетолерантне. Толеранција на нацистичке тезе, на пример о етничкој чистоћи, после европског искуства, није добра. Сећамо се парола Немачка Немцима, један народ, једна држава, један вођа. Како би то звучало овде мањинама. Идеја фашизма није мртва у овом делу Балкана. А да бисмо се одбранили од таквог екстремизма, да би друштво уопште могло да опстане мора да се дистанцира и примени нормативну репресију. Интимно човек може да буде нациста, али не може да каже Србија Србима. Држава мора да делује, као и медији и не могу се оптуживати само навијачи јер интелектуалци ’ментори‘ убаце идеју а онда се скривају у салонима.”

Проблем је у образовању младих као и у друштвеној клими. „Постсоцијалистичке земље су двоструко погођене јер су због социјалних услова базе за прихватање таквих идеја, али и зато што се кроз антикомунистичку кампању дошло до изједначавања фашизма и комунизма. Комунистички покрет изнео је највећи део антифашистичке борбе. Нажалост, млади људи слабо знају историју и неке идеје које долазе до њих прихватају без дистанце и потребног знања да би могли да их процене”, упозорава  Вулетић.

Комшић каже да полицијске структуре нису спремне на равноправност фашистичких и антифашистичких организација. „Показало се да та прича после последњег покушаја да обе стране одрже скуп, нема ту снагу, али то не значи да у неком кризном периоду екстремистичке групе не могу да добију подршку. Зато подржавам покретање истраге против оних који су прекршили норме. Јер, идеја да ћемо преваспитати заблуделе је сувише оптимистичка. Можда ћемо успети да преваспитамо добронамерне, али ове друге нећемо. Професору Чедомиру Чупићу претили су смрћу што је манифестација нетолерантног и профашистичког односа. Ако је друштво резултат наших врлина, а држава резултат наших слабости, друштво би морало да буде способно за супериорну критику. Али, када се пређе граница, држава мора рећи да је то граница и одбранити и слободу другога.”