Договор у Лакташима

Прошле недеље на приватном имању у Лакташима, Додик је угостио Драгана Човића, легитимног представника Хрвата у БиХ, те Нермина Никшића, лидера најјаче странке у бошњачкој тројци. Политичари који практично воде главну реч у БиХ састали су се неформално да на миру покушају да договоре измене у изборном закону како би предухитрили да им то намеће неко трећи. А тај је, наравно, странац, и то фантомски високи представник. Док се вештина посредовања између завађених страна дефинише као равномерно распоређивање добитака и губитака на сваку од страна, Кристијан Шмит је успео да све три учини искључиво губитницима те да окупи Србе и Хрвате и Бошњаке и окрене их против себе и свог закона који је запријетио да ће наметнути. „Само не он! Само не његов закон” – одмах су се сложили. Али сложили су се не само о томе, па су се из Лакташа разишли задовољни постигнутим, уз бесу „све остаје међу нама”. Ипак, сутрадан су закључци процурили у „Дневном Авазу” и почела је унакрсна ватра у Сарајеву, а поента критике је што су сви „дошли Додику на ноге”, што их је он „опет насамарио”, што је састанак био одзив на Додиков апел „нови договор или разлаз”. На закључке је одмах негативно реаговао и Мајкл Марфи. Скандалозно петљање америчког амбасадора у унутрашње ствари земље домаћина, једино Додик не прећуткује, али они су то од самог почетка свог интервенционизма у БиХ правдали неспособношћу завађених народа у БиХ да се о било чему договоре. Откуд онда да је Марфију засметао договор Лакташима?

У дејтонским папирима пише да се све може мењати сагласношћу три народа у два ентитета и десет кантона, али изгледа баш зато што је Холбрук рачунао да је то практично немогуће и да ће политиком дивиде ет импера то бити трајно онемогућавано. Тако долазимо до питања шта колективни Запад уопште хоће да постигне у БиХ, ако им не одговара унутрашњи тронационални консензус? Неће га, јер би тако њихово посредовање постало сувишно и подразумевало одлазак инопосредника из БиХ. А они напросто неће да оду, него да вечно остану. Али шта је циљ те непроглашене трајне окупације територије, која се и данас званично зове „протекторат међународне заједнице”, предвођен неприкосновеним ауторитетом суперсиле?

Прво, никада није постојало западно јединство о циљу у БиХ ни на релацији САД и ЕУ, нити унутар ЕУ. После пада Берлинског зида Европа је очекивала да се ослободи не само „црвене опасности” него и одбрамбеног кишобрана НАТО-а, односно америчких база стационираних широм западне Европе, а трансатлантским партнерима је требао рат у СФРЈ и БиХ као алиби да остану. Зато су преко муслиманске стране опструисали све европске мировне иницијативе, што су касније потврдили и Карингтон, и Кутиљеро, и Столтенберг, и Овен, па чак и Американац Венс.

Затим, Европа се залагала за унутрашњу поделу БиХ по територијално-етничким границама, а САД у складу са својим вредностима за мулти-култи мешавину. После три и по године грађанског рата постигнут је консензус: НАТО је не само бомбардовао и остао него и од кишобрана за одбрану земаља чланица постао оружана сила за деловање изван западног атара. Заузврат, САД су прихватиле да се Кутиљеров – Лисабонски, потпише као Холбруков – Дејтонски споразум. Но, тај реципроцитет уступака, трајао је са америчке стране само током једногодишњег мандата Карла Билта, а онда су кренули са рушењем Дејтона тезом да је донео мир, али не решење, да је привремен и прелазни, прескуп и нефункционалан. Европа се није опирала, па је западни оркестар, укључив руске пратеће вокале Јељцина, Козирјева и Черномирдина, свирао хармонично без обзира на то што Срби нису играли по ритму. Нешто је ту и тамо запињало, али их није бринуло јер мањи ентитет није могао да им поремети регионалну стратегију. Имали су времена и поигравали се са Србима као мачка са мишом. БиХ је била својеврстан експериментални полигон.

Даље, циљ је зависио од динамике регионалних и глобалних односа. Како је пробуђена Путинова Русија поново показала интересовање за Балкан, огласио се аларм у Вашингтону и Бриселу: „На од Запада запуштени регион убацују се нови играчи Кина (Појас и пут), Турска (неоосманизам) и, пре свих, Русија (гасоводи), која малигним утицајем подбуњује русофилне православне народе, посебно „мале Русе”. Са специјалном операцијом у Украјини циљ је постао много важнији и хитнији. Војнонеутрална политика Србије, коју следи и Српска, третира се „Ако ниси са нама, онда си против нас”: обруч чланица НАТО-а око две српске земље, Косово мора да оде, а мањи ентитет да нестане, санкције Русији неизбежне на европском путу.

Најзад, у прокси рат против Русије није укључена само Украјина него и ЕУ. Украјинци су топовско месо, а Европљани плаћају материјалне трошкове америчке авантуре. Присетимо се на енергентске санкције, први је негативно реаговао немачки бизнис, уз уздржану подршку политичке елите, али онда су тзв. глобални медији под англосаксонском контролом распалили антируску хистерију: избацивани су руски класици из библиотека, скидане представе са позоришних репертоара, отказивана гостовања уметника, блокирани депозити олигарха, рушење Северног тока 2, инсталирање Шолца и Бербокове. Англомерички пројекат у ЕУ започео још са Брегзитом коме је кумовала вољена британска краљица дискретном изјавом („Наведите ми бар три разлога због којих би УК требало да остане у ЕУ!”), која се баснословним породичним богатством и утицајем сврставала у круг глобалних господара из сенке, попут Ротшилда.

Антируску мобилизацију европских земаља, посебно оних на граници са „белим медвједом” одржавају ширећи страх од страшног руског оружја и прогнозама да се још страшнији Путин неће зауставити пре Берлина, те тако хране свој војноиндустријски комплекс новим наруџбама. Али из њиховог воза искачу Орбан, Фицо, Милановић, Додик, Вучић... Стратешки важне балканске чланице НАТО-а Бугарска и Црна Гора су традиционално русофилне и непоуздане. Да не говоримо о великим такмацима Кини, Белорусији, уједињеном Блиском истоку, БРИКС-у, ШОС-у, ОДКБ-у. Насилно сламање потцењеног отпора Српске (ЕУФОР) и Србије (Бондстил) делује као лак плен што би обесхрабрило потенцијалне бунтовнике али, сред много већих и важнијих проблема, отварање новог жаришта делује нерационално. Но, ни то нам није гаранција.

Опроштајни говор Слободана Милошевића данас делује пророчански, али и разговор са државним секретаром САД је изузетно поучан. Покушај да на бланко потписаном папиру добије конкретан писани одговор шта је амерички циљ који би Србија била спремна унапред да прихвати, Ворен Кристофер је глатко одбио. Уз образложење да они не раде тако и да очекују да им се послушно и бесконачно испуњавају текући захтеви, а такав одговор вреди и за Српску. Хоће трајно да остану, а домаћа власт да сервисира њихове прохтеве, али са никад јасно дефинисаним циљевима, него довољно флексибилним да би Тачијева терористичка организација могла преко ноћи да постане ослободилачка војска и да дејтонска Српска постане привремена, превазђена, нефункционална, па и геноцидна. Као покриће им је било довољно да инсценирају Рачак и да бошњачка граната на пијацу Маркале стигне са српских положаја.

Само у кратким интервалима када немају нову идеју којом би новом смицалицом притисли Србе, они се бајаги залажу за нормализацију односа Србија–Косово и да се три народа у БиХ сами договоре. Зато договор у Лакташима није за њих био добра вест. Напротив, Додик је одмах гласно препознао: „Шмит и Марфи га руше.” И срушиће га највероватније јер Бошњаци попуштају. И динар, као и таблице, након привремене одгоде, Шиптари ће укинути. Дакле, локално стање по Србе није добро, али глобални трендови су много повољнији. Није само храбро него и једино паметно издржати у отпору. Поклекнемо ли сада, закаснићемо да се усправимо.

Професор емеритус

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa