Узбудљива равнотежа

Теолог Ернст Бенц (1907-1978) је скоро четири деценије предавао историју Цркве на универзитету у Марбургу. Иако га је проучавање хришћанства са становишта историчара обавезивало на научни приступ, Бенц је истовремено том послу приступао и као верник. Често испод његових писаних речи струји неисказана мисао, мисао испод мисли. Бенц се не изјашњава, али то се види. Отуда кроз читаво његово дело провејава узбудљива равнотежа на путу од осећања до мисли.

Јасан, прецизан, истинит, систематичан, овај протестантски историчар Цркве одржаваће ту узбудљиву равнотежу и кад говори о католичкој и о православној Цркви. За нас, у овом поднебљу, посебно је важна његова наклоност ка суштини православља, али и према Православној цркви у целини. Наклоност према скровитости православља, поштовање Цркве која је сачувала особености праизворног хришчанства.

Одабраним делима Ернста Бенца издавач „Чигоја штампа”, уз финансијску помоћ Секретаријата за културу града Београда и Гете института, начинио је вредан подухват. За разлику од других издавача, који нерадо преводе западне духовнике, Чигоја је оваквим одабиром премостио заблуде које љубитељи расколништва у хришћанству упорно негују.

У студији „Визије у хришћанству” Ернст Бенц упорно брани визионаре од просветитеља и психијатара, који би их радо затворили у душевну болницу, затим од К.Г. Јунга коме одаје признање да се озбиљно бавио истраживањем визионарских личности, али оспорава да се њихове слике и симболи могу „поређати на исту полицу ормара архетипова”. Није пропустио да укаже на неоправдани подсмех Емануела Канта према Емануелу Сведенборгу као и на подсмех свих према онима који визије не сматрају „недоношчадима“, а визионаре „фантастима”.

У „Опису хришћанства” Ернст Бенц се нашао пред проблемом систематизације преобимног материјала који је још од првих векова био обрађиван и смештан у контекст односа Цркве према спасењу. Стога Бенц сматра да „питање о суштини хришћанства у свакој генерацији мора да се постави изнова”. Пошто је претресао питања односа хришћанства према јеврејству, хеленистичкој култури и указао на мисионарску активност хришћана, аутор излаже основне идеје хришћанства, организацију Цркве и њен утицај на друштвене институције као што су брак и породица, те говори о саживоту са нехришћанским религијама. На крају, посвећује се будућности хришћанства.

Иако је у неким периодима хришћанска Црква подлегала унутрашњој ерозији посветовљавања, увек је налазила снаге да се врати почетним импулсима својих харизматских утемељивача, тако да тезу о неизбежном крају религије не само да оспоравају голи статистички подаци (по којима данас има више од милијарду номиналних хришћана) већ аутор сматра да се она супротставља суштини самог човека. „Човек не живи само у просторно-временској димензији”, каже Бенц, „он има вечност, трансцендентност, он је биће и изван самог себе. Оспоравати то значило би отети му његову људскост, учинити га, у име чисто рационалистички схваћене хуманости, нечовеком.”

Студију „Дух и живот Православне цркве” аутор је посветио учитељима Православног теолошког института у Паризу. Ако томе додамо да је објавио неколико дела у којима се бави односом западне историографије према Источној цркви јасно је да пред собом имамо изразитог екуменисту. И у овом делу Ернст Бенц указује на основну разлику западног и источног хришћанства у погледу односа Бога и човека. Док је за западне теологе тај однос превасходно правнички промишљен – схватање греха, кривице, милости и оправдања –источна побожност је испуњена љубављу. Док се на Западу превасходно баве питањем казне и награде, на Истоку се верници уздају у Божију милост. И онај који је стигао у последњи час добиће плату као и онај који је одмах прионуо на рад, ако је таква Божија милост.

Велике су разлике и у погледу схватања иконе, њене улоге у побожности, не мање у погледу литургије и у облику причешћа.За православне вернике Црква је мистично тело Христово, а Свети дух је непрекидно у њој. Управо у томе аутор види снагу православља. Он је задивљен отпорношћу православне цркве и поред катастрофа које су јој наносили ислам, а у минулом столећу атеизам комунистичких држава. Упркос свему, православци нису занемели, нису посустали у хвали Божије лепоте, праведности и истине.

Та љубав без сенке очитава се у свим молитвама и химнама. И док западна теологија види Бога који са гневом извршава правду, православље од Исуса Христа очекује крај историје спасења, јер он је истински победник над демонским силама васељене. Тај универзализам православља је његова посебна снага.

Још тога износи Бенц, да би на крају закључио: „Унутар данашњег хришћанства православље светли јединственом величином. Његова величина састоји се у томе да је верно сачувало староцрквену правоверност...У свом најдубљем значењу ипак је сама православна црква, произашавши из мистерије очовечења и чувајући је у себи, израсла у пустињи као црква аскета и испосника, растрзана пешчаним олујама прогонства које су вршили непријатељи вере, исцрпљена неизмерном патњом и унутрашњим и спољним нападима, али ипак несагорела, горећи пламеном Светога духа, ужарена Божијом љубављу, озарена свадбеном радошћу небеске гозбе, просветљена свепреображавајућом снагом Ускрслога Господа.”