Овима никад не позајмљуј новац

Бар – Милорад Мишо Брњада, директор Ауто-мото друштва Бар, недавно је први пут боравио на Крфу, у Грчкој, постојбини своје баке Катарине. С Крфа се вратио препун утисака.

Али, ово није прича о туризму, него о Мишовом деди Ђорђу и баки, Гркињи Катарини. Све је почело 1860. године када се СтанкоБрњада населио у Папанима у Спичу, близу Цркве свете Текле. Стигао је из околине Сплита, а свој крај морао је да напусти због етикете србофила. Био је врхунски мајстор зидар и брзо се прославио у Папанима, али и околним селима. Посебно је био вешт у зидању корчуланским каменом. Оженио се и добио два сина – Ђура, који је остао у Спичу да се бави земљорадњом и сточарством и Илију, који је, немирног духа и образован, кренуо у печалбу са супругом Анђушом, кћерком знаменитог попа ЂураПоповића. Пут их је одвео у Цариград, где се Илија запослио у Отоманској банци. У Цариграду се 1903. године родио њихов син ЂорђеБрњада, главна личност ове приче, Милорадов деда.

– Мојој прабаки Анђуши није одговарао живот у Цариграду, па се вратила у Спич, у породичну кућу, са Ђорђем и две кћерке Станом и Аном. Њен супруг Илија остао је у Цариграду, где је 1923. године, после баналне операције умро. Анђуша се бавила пољопривредом, али се, без обзира на паре које су редовно стизале из Цариграда, тешко живело, јер је северни ветар често знао да опусти спичанско поље и уништи све, од лозе до пшенице. Због тога је Ђорђе 1920. са 17 година, одлучио да пође очевим стопама и оде код њега у Цариград. У почетку је радио најпростије послове. Брзо је савладао турски и грчки језик а касније и француски. После годину дана, добио је посао у Атини, код бродовласника Зарифија. Ђорђе после очеве смрти преузима издржавање две сестре и мајке. Добро је зарађивао, слао је новац у златним наполеонима из Атине и Брњаде су прошириле имање у Спичу, а купљена је и земља у барском пољу.

– Деда је упознао баку Катарину Кондакси, с острва Самоса, 1929. године. Годину дана касније су се венчали. Можете мислити какви су били коментари мештана када је бака стигла у Спич са белим сунцобраном и у чипканој белој одори. Била је својеврсна атракција. Али, брзо се уклопила у рођачке, сеоске и друге односе и постала омиљена у Папанима – казује Милорад.

Ђорђе се вратио у Грчку и наставио да веома добро зарађује. Само је за годишње одморе долазио кући, код своје вољене жене. Довољно да се 1932. роди Марко и 1933. годинеИлија, Милорадов отац. Онда је дошао Други светски рат. Катарина је, како би прехранила породицу, дала више од 300 златних наполеона за пшеницу и кукуруз.

За то време, у Грчкој, њен Ђорђе је, стицајем околности, видео младог краља Петра Карађорђевића, који је емигрирао у Лондон истим бродом, којим и породица бродовласника Зарифија. Ђорђу је његов газда оставио сву имовину и велико богатство у злату и накиту. Он је то благо зазидао у унутрашње степениште своје куће. После рата Зарифи је, у знак захвалности, понудио Ђорђу шта год пожели. Скромни Сутоморанин је узео само ловачку пушку, сребрно посуђе и неке ситнице које је шездесетих година поклонио црногорским музејима.

Из Грчке се у Сутоморе вратио 1948. године. Био је последњи председник Општине Спич, иако није био члан Комунистичке партије. Али, био је виђен човек, угледан, господских манира, рођени дипломата. Годину по његовом доласку из Грчке, бака Катарина је родила близнакиње АнуиВеру. Катарина је умрла 1986. у 81. години. Њен супруг је живео још 12 година. Умро је 10. октобра 1998. у 95. години.

Неколико дана пред смрт позвао је унука Милорада у своју собу и казао му: „Пет пута сам остајао на нули, али никад нисам клонуо духом, немој ни ти. Ово је књига мојих дужника, баци је. Само, молим те, немој никада да позајмљујеш новац овим породицама”.

– Послушао сам га, уз осмех вели Милорад.

Тих пет пута када је Ђорђе Брњада остајао на нули били су 1937. после велике инфлације у Грчкој, 1948. при повратку у земљу, када му је, како је говорио, поједена уштеђевина због неповољног курса, шездесетих година када је позајмљивао новац који му никада није враћен, 1979. након катастрофалног земљотреса и 1993. у време велике инфлације у СРЈ.

Милан Вујовић